Зашто нас савремени живот чини болесним – и шта учинити поводом тога

Тешкоће са којима се сусрећемо често су резултат самосаботаже, а њихово управљање често захтева борбу са сопственим нагонима да не попустимо сваком импулсу, наглашава психотерапеут др Алекс Керми.

Смршати и одржати тежину, успешно се решити дугова, пронаћи смислен посао, одржати дугорочне, срећне везе: све то захтева одлагање наших непосредних жеља у служби дугорочног циља.

Одлагање задовољства, како се то назива, била је корисна тактика вековима. Али у одређеном тренутку постаје разумно запитати се: зашто толико модерног живота изгледа подразумева пливање узводно? Зашто нас праћење наших инстинкта често доводи у толико проблема?

Једна од централних идеја у области еволуционе психологије јесте идеја о „еволуционој неусклађености“. Једноставно речено, еволуирали смо у веома другачијем окружењу од оног у којем се сада налазимо. Као резултат тога, наши мозгови, тела и инстинкти су слабо усклађени са околином, објашњава психијатар.

Колико је ово заиста важно? Зар није обележје људског бића способност наше врсте да се прилагоди променљивим околностима? Да и не.

Имамо изванредну способност да се носимо са новим проблемима, сарађујемо како бисмо пронашли решења и створимо технологију која ће нам помоћи да их остваримо. Истовремено, антрополози процењују да су људска генетика и анатомија остале углавном непромењене око 100.000 година. Тада смо живели у малим номадским племенима ловаца-сакупљача, развијајући пољопривреду тек пре око 10.000 година, а цивилизације пре 5.000 година.

За све нас, осим занемарљиво малог броја, савремено људско станиште није оно за које смо створени. Тешко је очекивати да генетске адаптације (које могу трајати десетинама хиљада година) прате селидбу у градове, а камоли технолошке и културне промене, које могу имати драматичне последице у року од једног животног века.

Какве су последице

Можда је највеће последице претрпео наш струк. Инстинкт за преједањем храном богатом сољу, мастима и шећером одржавао је људе у животу током већег дела људске историје, када следећи оброк никада није био загарантован.

Сада живимо у свету где су калорије јефтине и где научници посвећују читаве каријере стварању „суперукусне“ хране – што значи да је далеко привлачнија од било које хране која се налази у природи. Ове вештачке грицкалице ометају способност тела да регулише апетит, што чини веома тешким појести само један чипс или само један кекс. Гојазност, раније ретка, сада је претекла неухрањеност као водећи проблем јавног здравља у вези са исхраном у многим деловима света.

Сфера забављања (и парења) се такође променила до непрепознатљивости. Снажна жеља да се пронађе прави сексуални партнер била је неопходна када смо се удруживали у племена од око 150 људи против неумољивог света. Али у то време, број потенцијалних партнера је био мали.

Сада имамо уређаје који нас повезују са хиљадама и хиљадама њих. Као резултат тога, процес често постаје продужен и преоптерећујући – фаза живота коју карактерише парализа избора, штетно понашање и стална анксиозност да је наша права сродна душа само корак од нас.

Растуће стопе депресије и других проблема менталног здравља такође се могу посматрати кроз призму неусклађености. Живот ловаца-сакупљача подразумевао је стално дружење, практичан рад који је одмах био награђујући (као што је проналажење хране или изградња склоништа) и заједнице богате традицијом, ритуалним и духовним значењем.

Модерна технологија сада чини већину ових ствари опционом, а не неопходном. Као последица тога, многи од нас живе живот одвојен од других, без испуњавајућег посла и без смисла. У овом контексту, лоше расположење није последица поремећеног мозга, већ сигнал да можда пропуштамо важне аспекте људског искуства.

Бег у технологију

Да бисмо се носили са овим празнинама, неки од нас се враћају технологији. На исти начин на који хиперлабилна храна искоришћава наше древне апетите, алати вођени вештачком интелигенцијом, као што су ChatGPT, почели су да искоришћавају нашу дубоку жељу за смислом, као и друштвену и романтичну везу.

Саме компаније које се баве вештачком интелигенцијом биле су изненађене степеном до ког се људи емоционално везују за њихове производе. И појављују се извештаји да четботови могу да подстакну заблуде и параноидно размишљање људи подложних психози.

Бег у далеку прошлост

Ништа од овога не значи да је прави пут за човечанство покушај повратка у далеку прошлост. Ловци-сакупљачи нису живели у утопијској хармонији попут На'вија у Аватару, напомиње др Керми, већ указује да постоји снажно објашњење за многе наше тренутне физичке и менталне тешкоће, а то је да се свет развио на начине које наша биологија није могла да поднесе.

Ако ово не узмемо у обзир док анализирамо свој живот, већ очекујемо да се понашамо као нека врста високо оптимизоване машине, отварамо врата дубокој самокритици и огорчености. Фрустрација због немогућности да смршамо, празнина посла за који смо мислили да га желимо, усамљеност модерних градова – све се то може доживети као индивидуални неуспех.
С друге стране, разумевање живота за који смо еволуирали омогућава нам да на своје проблеме сагледамо са више јасноће и самосаосећања и може нас подстаћи ка бољим, информисанијим одлукама.

Шта можемо да учинимо

Уместо да се критикујемо што нисмо у стању да контролишемо своје импулсе, можемо их видети кроз призму неусклађености и почети да размишљамо о корисним ублажавањима. Нека решења су једноставна, попут држања брзе хране ван куће, брисања апликација друштвених медија или ограничавања времена проведеног испред екрана.

Други су сложенији и захтевају да се мало одмакнемо и сагледамо ширу слику. Заједница, заједничко решавање проблема, ритуали и значење су витални састојци задовољавајућег живота и остаће такви, без обзира на технологију коју изумемо или културне трендове који се појаве.

Размишљање о томе како да их уградимо у наше животе тако да буду део његовог ткива, а не опциони додаци, јесте вежба која потенцијално мења живот. Не зато што са нама нешто није у реду – већ зато што се налазимо у чудним временима, закључује др Алекс Керми.