Жене и политика

У бившој социјалистичкој Југославији, током Другог светског рата, на Првој земаљској конференцији жена, 1942. године, формиран је Антифашистички фронт жена. По завршетку рата, све остаје само на формалним признањима која женама упућују из једнопартијске власти. Одржана су четири конгреса до 1953. године, када је удружење у том облику престало са радом. Главна замерка била је да жене кроз такав начин организовања постају превише политички активне. Формиран је Савез женских друштава, а главни циљ је углавном сведен на просвећивање сеоских жена.

Наша земља је неколико пута прошла кроз процес усвајања Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена, CEDAW.

СФР Југославија постала је потписница Конвенције 17. јула 1980, тек неколико месеци након што је отворена могућност за потписивање документа у седишту Уједињених нација. Тај међународни уговор јесте правни оквир за закон о равноправности полова у свакој земљи која га је потписала. По Конвенцији, дискриминација жена представља „било коју разлику, искључивања или уживања или деловања жена, без обзира на њихов брачни статус, а на основу једнакости жена и мушкараца, људских права и фундаменталних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, грађанској или било којој другој области."

После распада Југославије (1992), чланство у Уједињеним нацијама није аутоматски продужено Савезној Републици Југославији; у новембру 2000. године, Генерална скупштина УН поново је учланила тадашњу СР Југославију (коју су чиниле Србија и Црна Гора), а тек средином 2006. године и Републику Србију (после распада заједнице са Црном Гором).

Из овог прегледа јасно је да је у претходних двадесетак година политика била на неком другом месту - женска права, Конвенција (CEDAW) конкретно, није била предмет главних политичких расправа. Уобичајено је чути на многим местима да 'сада није време за то'; у Србији су у последњих двадесет година увек постојале прече теме и различити застоји који су онемогућавали промене. Ипак, није све тако црно, лидерке у Србији постоје.

Равноправност је једна од пет вредности на којима почива Европска унија. Да би ту чињеницу учинила видљивијом и јасније подвученом, Европска комисија је у марту 2010. године усвојила Повељу о женама, којом потврђује своју посвећеност родној равноправности, јачању родне перспективе у свим политичким активностима, као и обавезу да ће се у свим активностима залагати за равноправност жена и мушкараца.

Донета је Стратегија за равноправност жена и мушкараца за период од 2010. до 2015. године, која представља радни програм за остваривање родне равноправности Европске комисије, чији је циљ да додатно стимулише развој на националном нивоу и обезбеди основу за сарадњу са другим европским институцијама и заинтересованим странама.

Када се говори о стратешким интересима и развоју једног друштва, врло често се поставља питање зашто Род мора бити развојно питање. У једном од најчешћих одговора, наводе се следећи подаци:

‒ жене чине око 51% светске популације;
‒ жене обављају 2/3 светског рада;
‒ жене чине 2/3 светске неписмене популације;
‒ жене зарађују 1/10 светских прихода;
‒ жене поседују мање од 1/100 светског власништва;
‒ жене чине 70% светског становништва које живи у сиромаштву, са мање од једног долара дневно (феминизација сиромаштва).

Такве неједнакости резултат су многобројних фактора ‒ чињеница је да жене имају мање приступа економским могућностима и ресурсима, пољопривредној земљи и другим видовима некретнина, технологијама и кредитима, као и могућностима запослења. Због тога узимање у обзир родних неједнакости није само развојни циљ, већ такође значи и одрживи развој.

 У Србији, премда чине скоро половину радне снаге и завршавају студије у још већем броју, жене су и даље знатно мање присутне у јавном, политичком животу и на одлучујућим функцијама, укључујући и процесе развоја социјалног дијалога, пословног окружења, професионалних асоцијација.

Дакле, реч је о ангажовањима која се тичу развоја сваке државе, местима која су добро плаћена, за која је потребно имати искуство, знање, на којима би требало да су постављени они који су се радом, знањем и лидерским вештинама доказали у претходним пословима.

У последњих неколико година порастао је број жена на одређеним позицијама (помоћница министра, шефица сектора, института, агенције, ʼексперткињаʼ у државној администрацији), али не толико да се достигне бар 30% репрезентације.

Можда је раније било проблема, али чини се да су жене започеле снажњу кампању и одлучиле да не дају за почетак тих својих 30 посто, бар не у парламенту. Ипак, када се погледа стање у управним одборима, слика је сасвим другачија, као да су за женску еманципацију предвиђена места само тамо где се много ради, а позиције које су мало финије и боље плаћене, ту се већ много теже пробијају жене (част изузецима). Сматра се да жене не умеју да лобирају једне за друге.

У Националној стратегији за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности утврђено је шест области у којима је неопходно да се изврши стратешко деловање на побољшању положаја жена. То су: ОДЛУЧИВАЊЕ, ЕКОНОМИЈА, ОБРАЗОВАЊЕ, ЗДРАВЉЕ, НАСИЉЕ, МЕДИЈИ.

Слична ситуација је и у државама чланицама Европске уније. У већини земаља ЕУ, жене су и даље мање заступљене у процесима и на местима одлучивања, посебно на највишем нивоу, упркос чињеници да чине готово половину радне снаге и добијају више од половине универзитетских диплома у ЕУ.

Када је реч о економији, проценат жена мањи је на свим нивоима менаџмента. Само 10% жена ангажовано је у одборима највећих компанија у ЕУ, а само 3% њих председава одборима.

Истраживања показују да се равномерно учешће жена и мушкараца у одлучивању исплати и да постоји позитивна корелација између водећих позиција на којима су жене и успешности посла.

Упркос циљевима ЕУ, који подразувеају да се на водећим позицијама у сектору јавних истраживања нађе 25% жена (циљеви су постављени 2005. године), свега је 19% сталних универзитетских професорки у ЕУ.

Европска комисија примениће исте стандарде за предузимање потребних напора како би се успоставила боља равнотежа између жена и мушкараца, нарочито на местима одлучивања.

Државе попут Шведске одавно су решиле готово све проблеме у вези са родном равноправношћу и учествовањем жена на свим релевантним нивоима одлучивања и парламентарним активностима. Потребно је само следити добре примере и учити се на њиховим искуствима.