Жан-Жак Русо – филозофија и педагогијa

Француски књижевник Ромен Ролан можда је најбоље описао Русоову свестраност и даровитост следећом изјавом: „Русо је био више људи у једном човеку, више различитих уметника, а притом су сви били врхунског ранга".

Русо је, у складу са владајућим духом просветитељства, веровао у снагу људског разума, као дара који добијамо од природе, и сматрао да се човечанство мора вратити природи. Међу првима је истакао вредност детињства, као природног стања невиности, и указао на важност доброг васпитања ‒ кључног елемента у развоју човека.

Године 1762. објавио је педагошки роман „Емил или о васпитању", у којем је указао на важне родитељске дужности и представио основне педагошке методе, неопходне у правилном одгајању будућих грађана.

Како се рађамо слаби и неуки, потребна нам је помоћ, пре свега она педагошка: „Све што нам недостаје при нашем рођењу и што нам је потребно кад одрастемо, даје нам васпитање". Само природно васпитање ствара услове који подстичу слободни развој детета.

Увод у индивидуалну педагогију

Васпитање је, према Русоовим схватањима, темељ друштва. Његови педагошки ставови представљају главно извориште идеја индивидуалне педагогије. Русо прави обрт у тада актуелној педагогији, постављајући начело да се у васпитању полази од детета, његове природе, интересовања и потреба.

При образовању ученика са сметњама у развоју, подстицањe когнитивног развоја и моторике примењује се кроз различите методске приступе.

Индивидуализација васпитно-образовног рада такође је један од Русоових захтева, који се последњих деценија интензивно примењује и у раду са ученицима код којих су уочене сметње у развоју.

Три начина васпитања

Русо је истицао три вида васпитања, која су уједно и услов за здраво одрастање детета:

- васпитавање дејством саме природе, која развија човекове способности;

- васпитавање које усмерава човек, учећи дете да користи своје природне дарове;

- васпитавање које се остварује кроз утицај ствари из дететовог окружења; дете на тај начин стиче непосредно искуство.

Васпитање које треба да пружи човек, у потпуности зависи од њега самог. Васпитање које је делимично условљено и човековим дејством јесте оно које „пружају" ствари, а сасвим независно васпитање (на које не можемо да утичемо) јесте оно које долази из природе.