Утицај британских лабуриста на Милована Ђиласа

Прву званичну посету представника једне социјалистичке партије са Запада Југославији, лабуристи су уприличили септембра 1950. године, што је имало нарочит значај како за ширење британског утицаја на Исток, тако и на приближавање једне земље социјализма Западу. Делегацију лабуриста предводио је председник Сем Вотсон, док их је као домаћин дочекао лично Јосип Броз. Велику пажњу у разговору Британци су поклонили самоуправљању, али је у извештајима секретара Лабуристичке партије Моргана Филипса остало забележено да су Тито и партијски врх стопроцентни комунисти, а режим и држава „полицијски".

Узвратна посета Великој Британији уследила је већ наредне године, и поред дипломатске важности била је кључна за самог Ђиласа и његове потоње везе у дисидентству. Присни контакти остварени су преко Бевана, тада министра здравља у Атлијевој влади, и његове супруге, такође истакнуте лабуристкиње Џенет Ли.

У званичном разговору са председником Владе Атлијем, Ђилас је изнео Титове захтеве у погледу војне опреме и уверење да ће у случају Стаљиновог напада на Западну Европу Југославија стати уз западне савезнике. Истакао је и да је војна помоћ већ тражена од САД и да је пријем захтева ФНРЈ био позитиван

Поред састанка са лабуристима, Милован Ђилас је одржао предавање у Краљевском институту за међународне односе о југословенско-совјетским односима. Ђиласово предавање, наводи касније Владимир Дедијер, било је одлично припремљено и наишло је на позитиван пријем код слушалаца, јер је антисовјетизам био изражен како у предавању, тако и у ставовима слушалаца. „Обсервер" је навео да су ставови излагача сличнији „пребољшевичким марксистима него лењинистима".

Ђилас и Дедијер том приликом приватно су посетили и Винстона Черчила, што је био први сусрет „партизана" са Черчилом после сукоба везаних за Трст 1945. године. Оно што је на њих оставило још већи утисак ‒ остало је сведочење ‒ била је скромност Черчилове куће у односу на дедињске виле у којима су тада и сами живели.

И једна и друга страна биле су импресиониране оном другом: руководство лабуриста, па и сам премијер Атли ‒ Ђиласом, Ђилас пак Великом Британијом, посебно њеним синдикатима за које је налазио да су много мање бирократизовани него југословенски.

Сама посета није прошла незапажено ни у службама САД. Амерички амбасадор у Београду Ален извештава да постоји сумња како се Ђилас и Дедијер, мимо знања британске владе, састају са крајњом левицом Лабуристичке партије.

По посети југословенске делегације Великој Британији, на њено чело долазе конзервативци на челу са Винстоном Черчилом, те наступа период захлађења односа две државе, али не и односа са тек стечним пријатељима. На позив Ђиласа и Дедијера, на одмор у Југославију долази Беван са женом.

Поред посете престоници, гости на сопствени захтев посећују кршевите пределе Црне Горе, где им Ђилас, показујући гест великог пријатељства, гата у плећку.

Са овог пута, тридесет година касније, Џенет Ли пише: „Милован Ђилас, заменик председника Владе и наш домаћин, оставио је на нас утисак да, као што је раније жестоко испољавао оданост Стаљину, тако сада пада у опасност претераног хваљења добрих страна Западног света."

Јуна 1953. године Ђилас поново посећује Велику Британију поводом крунисања краљице Елизабете Друге, заједно са министром спољних послова ФНРЈ Кочом Поповићем и начелником Генералштаба Пеком Дапчевићем. Сама посета била је протоколарног карактера.

Чланак ʼНове садржинеʼ, објављен у „Борби" 11.октобра 1953, означио је прекретницу за Милована Ђиласа. Тада је један од првих људи у власти кренуо на пут дисидентства залажући се за идејни плурализам, а на том путу већ је имао поуздане савезнике - британске лабуристе.

Њихов утицај, данас се оцењује, огледа се у притиску усмерном на промену режима у Југославији, о чему сведочи изјава Клемента Атлија: „У Југославији неће бити пуне демократије ако се не дозволи отворена опозиција политичких странака".

Међутим, лабуристи су се, поред идејног, ослањали и на политички плурализам вишепартијског система, у чему су се, у том тренутку, разликовали од Милована Ђиласа. Они су одбацивали маркситичку теорију и класну борбу, залажући се за постепене, а не револуционарне промене.

Разлог због кога је Ђилас постао први и најважнији дисидент током целокупног Титовог периода власти, по мишљењу Дедијера, не лежи само у сфери идеја и различите политичке праксе већ и борбе за власт.

После Тита, Ђилас је био најпопуларнији члан Политбироа. Кардељ је тврдио да је Ђиласов сан био да свргне Тита, међутим, Тршћанска криза која је избила 1953. године можда је убрзала ову поларизацију на челу КПЈ.

Наиме, на демонстрацијама које су избиле тим поводом, деомонстранти су еуфорично поздравили Ђида и носили га на рукама као хероја. Потом, на Конгресу уочи прославе
35-годишњице руске револуције, Ђилас је одржао говор који је изазвао одушевљење присутних. Титов говор, напротив, прошао је мање запажено, што се, кажу очевици, њему нимало није допало. У таквој ситуацији, Запад је Ђиласа представио као сламку у вртлогу коју не сме загубити.

У данас чувеном чланку „Анатомија једног морала", који је означио Ђиласов отворен ход ка дисидентству, он иде корак даље у идеолошким размимоилажењима са партијском матрицом и залаже се за формирање још једне партије, и даље, за преображај комунистичког режима у социјалдемократски. У разговору са Кардељом, Ђилас је наводно директно предложио стварање лабуристичке партије у Југославији.

Назад се није могло, и убрзо је сазван Трећи ванредни пленум СК СКЈ, јануара 1954. године. На Пленуму чланци су осуђени, а Ђилас је искључен из ЦК и смењен са свих партијских и државних функција.

Неколико дана касније, Тито је од Бевана добио писмо у коме изражава забринутост за Ђиласа и Дедијера. У одговору Тито уверава првака британских лабуриста да Ђиласова лична слобода неће бити угрожена. Џенет Ли, његова супруга, чуди се наглом заокрету, после периода блиских контаката, који је наступио у политици ФНРЈ према Западу.

Одговор ‒ због чега је дошло до „заокрета", лежи у поновном приближавању ФНРЈ Совјетском Савезу после Стаљинове смрти. Но ни Ђилас није одустајао од свог новог опредељења. И поред партисјке осуде, он није прекинуо односе са лабуристима, и крајем лета 1954. године поново се срео са њима у Београду.

После интервјуа који је Ђилас дао децембра 1954. године „Њујорк тајмсу", у коме критикује врх Партије и тражи партијски плурализам, подигнута је оптужница против њега и 24. јануара 1955. одржан је судски процес који је био затворен за јавност. На процесу повезаност са западним социјалистима није прошла незапажено, и Ђилас је осуђен на казну затвора од осамнаест месеци, условно на три године.

Британски лабуристи дали су подршку Ђиласу и његов случај обзнанили светској јавности на заседању Друге интернационале. За популаризацију Ђиласових преведених чланака на Западу побринуо се нико други до Живко Топаловић, предратни социјалдемократа и за време Другог светског рата присни сарадник Драже Мухајловића. Сам Топаловић, избегавши тешку послератну судбину својих компатриота, педесетих година ради за британске лабуристе за своту од двеста долара месечно.

Уследила је и званична реакција. У писму Лабуристичке партије Титу, Морган Филипс, секретар, поздравља условну казну и протежира даље да се Ђиласу врати пензија, што је Тито убрзо и учинио.

Међутим, Совјетски Савез са Хрушчовим на челу, напротив, поздравља Ђиласово уклањање из политике и пореди његов лош утицај са Беријиним, што је довело да Запад исте, 1955. године, обустави војну помоћ Југославији.

Но са овим случајем каријера дисидента Милована Ђиласа не завршава се ‒ она тек почиње. Непуних годину дана касније, 19. новембра 1956, Ђилас је поново ухапшен због чланка објављеног у „Њу лидеру" (New Leader), у коме је подржао мађарске револуционаре и критиковао југословенску „неутралност", de facto подршку совјетској интервенцији.

Овај пут, осуђен је на три године строгог затвора, а улогу његовог инквизитора преузео је Едвард Кардељ. Две године касније пуштен је из затвора, да би поново био ухапшен 7. априла 1962. због „антикомунистичке делатности". Тада је осуђен на тринаест година робије и пет година ограничења грађанских права. Казну је издржао до последњег дана, децембра 1966. године.

По изласку из затвора, 1970. године, креће на турнеју по Сједињеним Државама, Великој Британији, Аустрији и Италији, где му, због критике комунистичког руководства, власт по повратку забрањује излазак из земље.

Пријатељство са британским лабуристом Беваном, међутим, остаће за Ђиласа непроцењиво током дисидентског стажа: у годинама које су следиле, управо Беван ће бити његов највернији заштитник.