Олга Кепчија: Нови талас је променио све, данас тога више нема

Књигу Разговори код Златног папагаја, коју је објавио „Југотон“ прати и бонус ЦД са пажљиво одабраним нумерама. Саговорници су музичари, новинари, уметници који су стварали пре, за свеме и после Новог таласа, а међу њима су Срђан Гојковић Гиле, Зденко Колар, Макс Јуричић, Срђан Сахер, Бора Ђорђевић, Синиша Шкарица, Давор Тоља, Бранко Росић, Валтер Коцијанчић, Владимир Арсенијевић, Влада Џет, Бане Локнер, Петар Јањатовић, чланице групе "Cacadou Look"...

Како си изабрала којих 50 интервјуја заслужује да уђе у књигу?

– Имам за сад неких 86 интервјуа и мислим да сваки заслужује да се нађе у књизи, али ја сам их једноставно поделила да се 50 нађе у првој, 50 у другој. Ја ћу то дописати. Тако да не могу да кажем да су овде најбољи. Имам 86 сјајних интервјува, али сам их некако поделила на два дела.

Има ли неко са ким си хтела да разговараш, али ниси успела за прву књигу?

– Има. Масимо Савић, Пеђа Вранешевић. Ето, околности су биле такве и болест је била бржа да ја не стигнем да урадим разговор са њима.

Али помењу их сигурно други саговорници?

– Да, али сам зато поносна што су код мене у књизи неки саговорници који, нажалост, више нису са нама. Ја сам са њима урадила њихове после интервјуе, попут Боре Чорбе. Никада Бора за целу каријеру није причао о новом таласу, овај пут јесте. Ту је и Бранко Гарић, графички дизајнер. И ово је на неки начин посвета за нашу сјајну Горанку Матић јер су ту и њене фотографије.

Има ли неко ко те разочарао када си радила интервју и рекла, ово сам другачије замишљала?

– Па не, али су ме изненадили. Било је изненађења. Не разочарење, него баш оних позитивних изненађења где не очекујем много. Кажем себи: 'ОК, идемо у разговор па ћемо видети'. Онда разговор иде обичним током – шта сте радили, како сте настали, ту смо се окупили и онда одједанпут саговорник застане у телефонском разговору и каже: „Ма, знате шта, толико је година прошло, можда ћу некоме покварити сада, али морам нешто да вам испричам.“ И онда кренем прича коју до сад никоме није рекао. Ето, то је рецимо случај са Максом Јуричићем, са Срђаном Сахером.

Телефоном сам радила разговоре са оним људима који нису из Београда, нису из Србије, углавном су то Загреб, Ријека, Љубљана. Са Зораном Предином сам имала предиван разговор, али и са Петром Ловшеном који се страшно трудио да буде разумљив, да говори на српском језику, и рецимо то ми је баш онако драгоцен разговор.

Још један тежак задатак је био изабрати 20 нумера које ћеш ставити на ЦД који долази уз ову књигу. Како си их изабрала? Која ти је омиљена из Новог таласа?

– Морао је бити Златни папагај ту. Неко је обележи каријеру и мени и 'Електричном оргазму'. Један кафић који уопште нема везе с Новим таласом, већ је песма била прозивка на њихов рачун. Остале песме на неки начин илуструју причу. Ево конкретно прича коју је причао Роберт Фунчић из групе 'Ксенија'. Каже, „осјећам неку жалу према осталим песмама и неправду због песме Троје“, која им обележила каријеру, а случајно ушла на албум. Последња написана у ресторану, практично на салвети.

Две песме су бонус, а то морам да захвалим Фирчију и Задужбини „Милан Младеновић“. То је једна дивна демо верзија песме Ходај, импровизација Милана Младеновића, Масима Савића и наравно Фирчија. А снимио је Митар Суботић Суба кога такође нема.

Друга бонус песма је песма Ружа Духа Нибора, сјајног Игора Первића. Игор Первић је имао 15 година, а био једна од највећих звезда Новог таласа и у Београду и у Загребу. Каже да није могао да прође улицом, девојке су га заустављале. И Дух Нибор, никада нису ни на једном носачу звука објављени до сада. Овде је песма Ружа.

Колико је Нови талас критиковао тадашње друштво, а колико је било цензуре тих песама?

– Управо сам то питала врло често моје саговорнике, колико је било аутоцензуре, а колико цензуре. Колико се заиста нешто није смело рећи пре 1980. године, а колико је постојала аутоцензура. Боље да то не кажемо, ту је врло танка граница међу те две ствари.

Али када говоримо о Новом таласу, сви истичу уметничку слободу. Да је наједанпут могло све. Више не постоје никакве стеге. Ја мислим да је то комбинација да је стварно могло и да је онај неки унутрашњи уметник рекао сад може. Значи да се смањила и цензура и аутоцензура.

Је ли прошло време таквих таласа? Таласа који мењају, који запљусну и остану за увек?

– Ми имамо таласиће стално. Али они нису тако јаки. Нови талас је био свеуметнички покрет. Он је променио све. Он је променио филм, променио стрип, променио књижевност, наравно музику, променио сликарство. Све је променио Нови талас. Данас тога више нема. Данас се музика другачије слуша. Данас музика више нема онај значај у животима слушалаца какав је имала онда. Тада је музика заиста мењала све.