„Хотел Калифорнија“ и трновити пут „Иглса“

Легендарни гитариста Џоу Волш одсвирао је гитарски соло у песми Хотел Калифорнија хиљаду пута, било да су у питању пробе или концерти и, према његовим речима, никад му неће досадити.

„И даље представља изазов. Могу да га одсвирам офрље, али ја волим да он звучи сјајно", објашњава Волш. Снимљен 1976. године двогитарски соло Волша и Дона Хелдера обележио је рок музику заувек и постао једна од најпрепознатљивијих инструметалних деоница у прошлом веку.

Како су дошли до њега Волш објашњава у интервјуу за британски Телеграф. Како истиче песма је за гитаристе веома захвална, јер соло иде после отпеваних строфа и има много слободног места.

„Имали смо доста простора. Песма је отпевана. Дон и ја смо се договорили да обојица направимо засебне деонице и да се на крају синхорнизујемо. Онда смо сели у студио и почели. Било је прилично напето, а ја и Дон смо увек били такмичарски настројени. Увек смо хтели да надмашимо један другога. И баш то смо успели", присећа се Волш.

Према његовим речима, договорили су се да се на крају две гитаре стопе, како ниједан не би победио.

„Било је нерешено. Мислим да су сви победили", кроз смех каже Волш.

Иглси су боравили у Лондону прошле недеље како би представили документарац о групи у оквиру „Санденс" фестивала.

Гитариста „орлова" сада има 65 година, али и даље у њему постоји она енергија због које је важио за једног од луђих чланова бенда, гитарског виртуоза који је често доводио групу до ивице понора.

Документарац Историја Иглса, ипак, показује да је Волш имао много среће у прошлости и да је право чудо што је још жив. „Било ми је помало непријатно када сам видео старе снимке", признаје Волш.

„Важно је да су све ставили у филм. Покушавали смо да испричамо истину, а често смо завршавали алкохолисани и зависни од великог броја других супстанци. Мени је било сјајно, али сам ипак отишао предалеко. Не могу да разумем како сам успео да живим, да пушим паклу цигарета на дан и све остало што сам узимао, остајао будан целу ноћ и онда одлазио на концерт и свирао", прича гитариста.

Када се група поново, после 14 година од распада, окупила 1994. године, један од услова је био да се Волш „очисти".

„Било је веома застрашујуће изаћи трезан на бину. Морао сам све изнова да научим кад нисам под утицајем свега и свачега", истиче Волш и додаје, са сузама у очима, да је веома захвалан што је и даље жив, пошто велики број његових колега није.

„Стварно не знам зашто сам и даље овде. Али јесам. Зато је на мени сада одговорност да покажем да има живота после потпуне зависности", каже виртуоз.

Са искреним интервјуима и архивским снимцима и фотографијама чланова бенда док пишу, увежбавају, свирају песме, прослављају и свађају се, дводелни документарац показује пут од искрених младалачких ентузијаста до истрошених суперзвезда, пре него што су се опет окупили 1994. године.

Рок је постао плитак и баналан

Певач и бубњар Дон Хенли свакако је нежнији део бенда - душа групе што би се рекло. Ипак, сад га помало хвата страх од тога, да ли ће било шта што они раде имати дуговечнији ефекат.

„Нисам више сигуран да музиком можете да промените свет. Можда некада кад смо ми почињали је то било могуће", објашњава Хенли.

Према његовим речима, рок је постао превише плитак и баналан.

„Рок све више постаје забавна поп музика, као модерни водвиљ. Веома ми је жао због тога", истиче Хенли.

Певач Иглса каже да би ово могла да им буде и последња турнеја, пошто верује да бенд више не може да направи велику разлику.

„Могли би сад да одемо у студио и снимимо најбољу рок песму свих времена и она се вероватно не би вртела на радију и телевизији јер смо превише матори. Зато више нисмо сигурни да све ово има поенту", додао је Хенли.

Па ипак, и поред жала и благе резигнираности Хенли сматра да свирање њихових највећих хитова има ефекта. Зашто?

„Зато што су то песме које представљају време када су људи више бринули о добробити света и дешавањима у њему. Људи желе да их чују. Прошли смо кроз све што један бенд може да прође. Остало је само да свирамо, што је уједно била и наша првобитна жеља", закључио је Волш.