Повратак краља глуме у лучки град: Дани Зорана Радмиловића у Српском културном центру у Пули

У овим крајевима је Владимир Назор сањао свог Велог Јожу, Мијо Мирковић под псеудонимом Мате Балота исписивао Драги камен и писао мемоаре, а славни Џејмс Џојс боравио у граду и подучавао енглеском језику аустроугарске војнике. Истра и суседни Кварнер дали су културном простору читав низ личности чији су рад и живот превазилазили локалне оквире. Међу њима су, поменимо заиста тек неке, спортиста Мате Парлов, музичар Масимо Савић, пулски рок састав „Атомско склониште" и, из оближњег Волоског, књижевница и новинарка, недавно преминула Ведрана Рудан.

Свако од њих оставио је другачији траг. Повезује их, међутим, способност да сопственим гласом, талентом и карактером постану препознатљиви далеко изван средине из које су потекли.

У том низу различитих уметничких сензибилитета посебно место у Истри имају глумци. Пула је током деценија заузела важно место на културној мапи некадашње Југославије. Филмски фестивал, Арена и сусрети уметника и публике постали су део њеног идентитета током 73 године постојања.

У том простору сусретали су се различити светови: филмски аутори, глумци, музичари, писци и људи који су уметност доживљавали као део свакодневног живота. Имена Марија Црнобори, Милена Дравић, Зоран Радмиловић само су нека која се често чују у разговору.... Њихов медиј није био гитара или спортски ринг, већ позорница и филмско платно. Протекле недеље, о Зорану Радмиловићу у Пули говорило се за пар речи више...

Дани Зорана Радмиловића у Истри: Повратак кроз фотографије, књигу и филм

Радмиловић припада оним глумцима чије је име одавно прерасло границе позоришне и филмске улоге. Његова појава, његов хумор и способност да иза наизглед једноставне реплике открије читав један свет учинили су га јединственим. Зато прича о његовом „повратку" у Пулу и Истру није само прича о сећању на великог глумца. То је и прича о граду који памти уметнике, о публици која им је поклањала своју љубав и о културним везама које опстају дуго након што се светла позорнице угасе.

Манифестација „Дани Зорана Радмиловића у Истри“, која се одржава од 27. октобра до 23. новембра, прилика је да се веза великог глумца с овим простором поново осветли кроз документе, фотографије, књиге и филмско сећање.

Програм у Пули, у организацији Српског културног центра у Истри, почео је изложбом фотографија, наставио се представљањем монографије и пројекцијом документарног филма Глумчина. Тако се сусрет с Радмиловићем остварује кроз различите медије: фотографија чува траг његовог лица и тренутка, књига повезује чињенице и сведочења, а документарни филм вратио је његов глас, гест и непоновљиву сценску енергију.

Посебно место у том сећању има монографија Зоран Радмиловић – на радију и телевизији Марка Мисираче, у издању РТС Издаваштва и Народног музеја Тимочке крајине у Зајечару. Она подсећа на део уметничке биографије који се не може свести само на најпознатије позоришне улоге: на његов рад пред камерама и микрофонима, као и на траг који је оставио у телевизијској и радијској историји.

Документарни филм Глумчина, аутора Владимира Ристића, још је један покушај да се из различитих углова сагледа глумац чија је уметност била неодвојива од његове личности. Радмиловић није био глумац који се лако уклапао у унапред задате обрасце. Његова спонтаност, иронија и способност да изненади често су деловале као да се представа или филмска сцена управо пред публиком рађају први пут.

„Одмах после Дана Зорана Радмиловића у Зајечару, овде у Пули организовали смо у сарадњи са РТС Издаваштвом и Народним позориштем у Зајечару истоимени програм посвећен овом истакнутом глумцу кога се део пулске јавности и данас радо и живо сећа“, рекао је Милан Рашула, директор Српског културног центра, на отварању изложбе.

„Пред нама је око 40 фотографија из Програмског архива РТС-а, као и неколико експоната које баштини Музеј у Зајечару. Следи промоција књиге и пројекција филма Глумчина. Са РТС Издаваштвом смо пре годину дана отворили овај јавни простор у Пули са сличном манифестацијом посвећеном Милутину Дедићу. Надамо се да ће се ова успешна сарадња наставити и убудуће", додао је.

Уредница издања и уредница у РТС Издаваштву, Биљана Бошњак Драгановић подсетила је да је Радмиловић доживео овације у трајању од 12 минута у пулској Арени: „Зорана су волели овде у Пули.  Здравко Шотра у својим мемоарима се присећа како се Зоран понашао када су дошли на премијеру филма Шеста брзина када је уместо на позорницу, остао да стајао са стране, међу публиком, и посматрао њене реакције. Смејао се заједно с гледаоцима, уживајући у непосредном сусрету који није захтевао ни протокол ни формалну дистанцу".

Пулски филмски фестивал представља важан део Радмиловићеве филмске биографије. Његови сусрети с публиком у Арени остали су упамћени кроз награде, пројекције и сведочења о реакцијама гледалаца.

„Радмиловић је присутан на Пулском филмском фестивалу, као и у домаћој кинематографији. Дебитовао је на великом платну 1962. у остварењу Чудна девојка Јована Живановића, и до смрти је наступио у 22 целовечерња играна филма, од којих је већина приказана у Пули. Два пута је био и награђен, овде у Пули. За улогу илегалца Предрага у ратној драми Глинени голуб Томе Јанића 1966. добио је Специјалну награду, Диплому за глумачко остварење.

Године 1978. је за улогу у филму за улогу у филму Павиљон VI, који је изворно снимљен као телевизијски филм, а потом пребачен на 35-милиметарску траку и приказан у биоскопима, освојио Сребрну арену за најбољу главну мушку улогу. У овој екранизацији Чеховљеве приповетке, наступио је у партнерству са великим Цицом Перовићем, у незаборавном глумачком тандему (Перовић је освојио постхумно Златну арену). Тај податак потврђује његово место у историји фестивала и представља једну од конкретних веза између глумца и Пуле", наглашава редитељ Марко Мисирача, приређивач издања.

Такав призор готово да сажима његов глумачки однос према свету. Радмиловић није био само онај коме се публика смеје или аплаудира. Био је и човек који је пажљиво ослушкивао њен одговор, који је умео да буде истовремено део представе и њен посматрач.

Филм Маратонци трче почасни круг, једно од најпрепознатљивијих остварења домаће кинематографије, такође је приказиван на Пулском филмском фестивалу 1982. године. Радмиловићева улога Били Питона припада оним филмским креацијама које су наставиле да живе и дуго након првог сусрета с публиком. Филм је постао део заједничке културне меморије, а његова фестивалска историја још је један разлог да се Пула посматра као важна тачка у причи о глумцу.

Најпотреснији део Радмиловићеве везе с Пулом везан је за јул 1985. године. Глумац је преминуо 21. јула, док је Пулски филмски фестивал био у току. Вест о његовој смрти објављена је током фестивалских вечери, а његов одлазак постао је део сећања на ту годину.

Неколико дана касније у Арени је приказан филм Отац на службеном путу, у којем се Радмиловић појављује уз Миру Фурлан. Према објављеним сведочењима, публика га је поздравила дугим аплаузом. Био је то опроштај који је превазилазио филмску улогу: људи су аплаудирали глумцу који је већ постао део њиховог живота и заједничког културног памћења.

Слична емоција забележена је и уз филм Држање за ваздух, у којем је Радмиловић остварио мању, касну филмску улогу. Филм је приказан у Пули након његове смрти, а по његовом појављивању на платну уследио је снажан аплауз. У том тренутку граница између филмске пројекције и заједничког сећања готово је нестала.

Пула је тако остала једна од позорница на којима се види колико дуго уметник може да живи у свести публике. Радмиловић није био присутан да чује те аплаузе, али они сведоче о односу који није престао његовом смрћу.

Град који памти своје уметнике

„Повратак“ Зорана Радмиловића у Пулу и Истру кроз изложбу, монографију и документарни филм није само подсећање на прошлост. То је прилика да се поново размисли о томе како настаје културно памћење и зашто неки уметници остају блиски и људима који их никада нису упознали.

Пула је сачувала успомену на многе глумце кроз филмски фестивал, пројекције и аплаузе. Овације којима је публика дочекала Милену Дравић 2018. године на свечаности отварања 65. Пулског филмског фестивала, тачно три месеца пре њене смрти, у трајању од петнаест минута и данас се препричавају.

Различити по таленту, темпераменту и начину изражавања, сви они сведоче о истој ствари: уметност не живи само у тренутку настанка. Она наставља да постоји у људима који је памте, препричавају и преносе другима.

Зоран Радмиловић није био глумац који је пристајао на салонска правила. Био је непоновљив, непредвидив и дубоко људски. Зато га се Пула не сећа само као филмског глумца, већ као уметника чији је дух умео да пређе рампу, изађе међу гледаоце и остане с њима. Зато овај повратак „Краља глуме“ под сводовима Арене није само омаж једном глумцу, већ носталгично сведочанство о времену када су уметност и живот ходали руку под руку.

Талас промена који је тих дана стигао у Србију само је потврдио да баш као у Масимовој песми „још увек има разлога да се живи, још увек има разлога да се воли“.

А када се у близини пулске Арене поново чује аплауз за његово име, то више није само одјек једног давног фестивалског лета. То је потврда да велики уметници никада сасвим не одлазе.

Дани Зорана Радмиловића у Пули трају до 23. новембра 2026.