Албертина слави 250 година: Диреров зец поново пред публиком као звезда јубиларне изложбе

Бечка Албертина обележава двеста педесет година постојања колекције. За јубилеј је припремљена велика изложба, на којој је централни експонат Дирерова студија пољског зеца из 1502. године.

Ова изложба почиње из средине, испред велике географске карте на којој се Албертина самоуверено представља као центар света. Једна стаза води даље преко рестауратерске лабораторије.

Кад се уметност скупља четврт миленијума, крпљењу нема краја.

Друга показује инвестиције у ново. У главном делу изложено је најскупље из збирке – Микеланђело, Рубенс, Бош, Бројгел и Дирер. Четири визуелне стратегије, а све заједно раде у славу Дирерове студије зеца из 1502. године.

„Некад се чује: чему толико узбуђење, то је само зец на папиру. Али онда се отвара широки круг амбивалентног смисла. Кад се приђе ближе, импресија правог зеца је моментална. Значи, радио је на живом моделу у природи. Осим што нема живог зеца који ће позирати тако мирно. Дакле, Дирер је сликао препарираног зеца у атељеу. Ако јесте, зашто изгледа као да ће сваког тренутка одскакутати с подлоге?“, пита се Ралф Глајз директор Албертине.

„Тешко је из фундуса од милион објеката изабрати 80 најбољих. Некад је довољно узети најпознатије. Овде међутим доминира нешто друго. Одабрани су предмети који причају најлепше приче – о себи, о темпоралности, колекционарској страсти и рађању музеја. Као ова инсталација савремене италијанско-немачке уметнице Розе Барбе. То је улагање у оно што ће сутра преносити приче о нашем времену“, истиче кустос изложбе Кристоф Мецгер.

Чак и кад посетиоци прихвате да су карактеристике новог инсталација, кинетизам, симулација радних и материјалних процеса, опет се сви врате Диреровом акварелу. Њега увек прати осећај хитности, јер се излаже само на три месеца, једном у декади, и готово.

„Иако често копиран, Диреров зец је сачувао иконичку предност. У оку се види минијатурни рефлекс прозора што је просторни кључ, истовремено шифрирана порука којом аутор одаје поштовање реализму Старог бургундског сликарства“, објашњава Глајз.

За неког ко има 500 година, Диреров зечић се добро држи. Свеједно је он хронични пацијент који тражи непрестану пажњу рестауратора. Читави тимови се баве његовим здрављем, да ли крзно блиста, да ли око рефлектује, да ли се се папир тањи.

Колико дуго ће овај пољски зец још да траје? Барем овог лета се то питање не поставља. Ту је и радује се посетиоцима из целог света после година проведених у мрачном инкубатору.