Тобијас Пилс у МУМОК-у: деценија између апстракције и фигурације на изложби „Shh“

До сада најобимнија изложба аустријског сликара Тобијаса Пилса, представљена је у бечком Музеју модерне уметности МУМОК. Изложба, која се простире на два спрата, истражује деценију Пилсовог рада – од апстракције до фигурације, од монохроматског до колорита, а наслов "Shh“ евоцира тишину, интимност и атмосферу, одражавајући емоционалне и физичке димензије Пилсове уметничке праксе.

Тобиjас Пилс је рођен 1971 у Линцу, студирао је сликарство у Бечу, излагао у Немачкој, Француској и Америци.

Његове слике у гризај техници имају две константе – поклапање имагинарних и стварних простора у процесу стварања, и друго, парадигму о смрти као поновном рођењу. Не у смислу инкарнације, јер код Пилса нема мистике, већ као недоречене биолошке чињенице.

Одатле наслов изложбе „Шшш“ (Shh), у исто време наредба и молба.

„Сликарство је један огроман преграђени простор где сећања стоје уместо зидова. Ту су све слике које су икад насликане, чекају да буду погледане и процењене из садашњости. Зато сам увек и ту и тамо, једном ногом у историји уметности, другом овде и сада. Ту се држим да ме прошлост потпуно не прогута”, наводи уметник.

„Пилс никада не ради истовремено на више слика. Увек је само једна, актуелна. Свака слика води ка новој слици. У једном моменту се на оној на којој ради отвори прозор у следећу, одшкрину се врата, и он закорачи у нову собу. Свака слика се рађа, живи и нестаје да би се опет појавила у новој одећи“, наглашава кустоскиња Мануела Амер.

Религија је ускрсла код Пилса, али више не као вера, већ као језик чистих метафора. На једној на пример, делује типолошко повезивање Старог и Новог завета. Јона на чамцу, ту је кит који ће га прогутати. Горе прозор који се отворио на сусрет две труднице, Марију и Елизабету. Десно фигура коју плашт од ултрамарина издваја као изузетну особу; њој испод ногу лобања првог грешника, Адама.

„Религиозни кључ долази из темељне духовности. Али могуће је и да су то само енергетске тачке. Сигурно не бих своје слике назвао наративним. Чак и кад схватим да сам се нашао усред неке древне приче, пробам да је пресечем како бих опструисао нарацију. Јер и кад моје слике изгледају фигуративне, или то и јесу, склапам их кроз апстракцију и композицију“, објашњава Пилс.

У 20. веку је сликарство постепено губило примат који је дуго држало у уметностима. Као да се дошло до зида. Пилс сада спасава сликарство тако што га враћа на почетке. По систему: Ако сликарство не може напред, вратимо га натраг, да још једном уживамо у његовом развоју.