Преминуо академик Љубомир Симовић

Академик Љубомир Симовић, свестрани и плодотворан аутор, у чијем обимном и жанровски разноврсном опусу, централно место имају песничка и драмска дела, преминуо је ноћас у Београду.

Приказујући у својим делима друштвене и породичне прилике минулог доба, Симовић актуелизује питања индивидуалних слобода, положаја жена у патријархалном свету, немоћи појединца који против своје воље бива увучен у опасне политичке интриге.

Као помни посматрач народа и малог човека у њему, својим антологијским драмама он периферију претвара у епску позорницу, а њене јунаке у важне сведоке универзалног времена.

У историју наше драме увео је путујуће глумце, ситне преваранте, просјаке и приградске антихероје, стварајући од њих ликове античке снаге. Говорећи универзалним језиком, његове дружине из ,,Путујућег позоришта Шопаловић” и кафане ,,Шарган” стизале су на позорнице широм света, све до далеког Јапана и Кореје.

Рођен 2. децембра 1935. године у Ужицу, Љубомир Симовић је у родном граду завршио основну и средњу школу, а дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на Групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик.

За време студија радио је као уредник и одговорни уредник студентског књижевног часописа Видици. Радни век је провео као уредник у културној редакцији Радио Београда.

Објавио је песничке књиге: Словенске елегије (1958), Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972), Субота (1976), Видик на две воде (1980), Ум за морем (1982), Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Источнице (1983), Горњи град (1990), Игла и конац (1992), Љуска од јајета (1998), Тачка (2004) и Планета Дунав (2009).

Избори из Симовићевог песништва објављени су у књигама Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987), Источнице и друге песме (1994), Учење у мраку (1995), Сабране песме I-II (1999) и Песме, Књига прва и Песме, Књига друга (2005).

Симовић је написао четири драме: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. Његове драме су извођене на многим нашим сценама, као и у иностранству.

Поред поезије и драма, посвећено је писао и есеје о српским песницима и драмским писцима. Из тога је настала књига Дупло дно, која је доживела више издања.

Есеје о ликовним уметницима објавио је у књизи Читање слика (2023).

Симовић је написао и дневник снова Сневник (1998) и роман Ужице са вранама (1995).

Почев од књиге аутопоетичких и ангажобваних есеја Ковачница на Чаковини (1990), Симовић је написао читаву серију књига у којима је расправљао о актуелним књижевним, културним, друштвеним и политичким питањима: Галоп на пужевима (1994), Нови галоп на пужевима (1999), Гуске у магли (2005), Обећана земља (2007), "Титаник" у акваријуму (2013), Жабе у реду пред поткивачницом (2016), Одбрана Београда (2020) и Неслана со (2023).

Одабрана дела Љубомира Симовића у 12 књига објављена су 2008. године.

Добитник је најважнијих књижевних награда за поезију, драму и есејистику.

Од 27. октобра 1994. године био редован члан Српске академије наука и уметности.