Потреба за шећером није зависност, мит је да само претерани унос слатког изазива дијабетес

Чини се да нема човека који у току дана не поједе кекс, коцкицу чоколаде, можда и коју више, омиљени колач. Многи воле да се засладе уз образложење да им је пао шећер. Неко не рачуна да је ручао ако се није засладио. Годинама, то прелази у зависност од слатког, али и озбиљан проблем за здравље.

Насупрот томе, нагли престанак конзумирања шећера код таквих особа можда да изазове кризу сличну оној коју имају они који користе психоактивне супстанце, тврде аустралијски научници који су након истраживања закључили да шећер на мозак утиче готово исто као и кокаин.

Ендокринолог Небојша Лалић истиче да иако потреба за слаткишима може да буде изузетно јака и да се јави апстиненцијална криза у случају наглог прекида узимања слатких намирница, то није зависност од шећера.

„У медицини постоје неки критеријуми како се манифестују и шта представљају болести зависности. Ово са шећером је у ствари више склоност која може да прерасте у неправилну исхрану. Она онда може да доведе до гојазности и да створи повољне услове за настанак других болести, између осталог, и шећерне болести“, објашњава гост Јутарњег програма.

Питање да ли шећер може да изазове зависност дошло је у жижу јавности након што су аустралијски истраживачи испитивали како узимање шећера делује на централни нервни систем. Показало се да унос шећера, и то у великим количинама, да може да направи промене у централном нервном систему, али да су оне привремене и тренутне и то у региону хипоталамуса.

Др Лалић подсећа да се то завршава на умереном нивоу и ретки су случајеви баш праве велике жеље и врло честог узимања шећера – баш шећера, да би могло да се каже да је реч о зависности од супстанце.

„Оно што је проблем са болестима зависности је што оне доводе до оштећења у централном нервном систему, на пример, психоактивне субстанце, а такође доводе до оштећења и метаболизма на другим деловима тела, првенствено, јетре. Шећер не доводи до тога, сам шећер“, објашњава др Лалић.

Према његовим речима, шећер је супстанца која може код неких пацијената да изазове и драстичније облике зависности, али више у неким дневним ритуалима – после јела, у неком друштву.

Мит је да превелики унос шећера изазива дијабетес!

Прекомерна конзумација изазива негативне реакције у организму, али, како истиче др Лалић, унос великих количина шећера, по правилу, не изазива шећерну болест.

„Претерано узимање шећера може да помогне настанку шећерне болести и сличних поремећаја, али само ако постоји основа за то – ако постоји у организму склоност и ако постоје друге конфигурације које ће онда у условима повећаног прилива шећера довести до појаве шећерне болести. Значи, не може се добити шећерна болест само превеликим узимањем шећера и не може се спречити шећерна болест укидањем шећера“, објашњава ендокринолог.

Шта нас вуче ка шећеру?

Када су у питању слаткиши, центар за награду који се налази у нашем централном нервном систему, у региону хипоталамуса, сличан је ономе који постоји за психоактивне супстанце.

„Ефекат шећера на те структуре није онакав као што је на пример ефекат дрога или оних супстанци које ми називамо психоактивне и које онда стварају зависност од које се треба лечити. Нагли прекид узимања шећера, и то су показали ови аустралијски радови на које се сада људи позивају јер су се појавили на друштвеним мрежама, може да доведе до неког еквивалента апстиненцијалне кризе, али то није она криза као кад дође до наглог прекидања узимања дрога. Ту постоји разлика у интензитету, али у ретким случајевима превеликог уноса шећера треба га постепено смањивати до неке разумне границе“, наводи др Лалић.

Када наступи гојазност због прекомерног уноса или се јави дијабетес, неопходна је терапија.

Као централни фактор др Лалић издваја увођење здраве исхране која ће утицати на смањење количине унетих шећера – шећера самог, али и концентрованих угљених хидрата.

Шећер се налази у бројним намирницама и производима – у колачима, дезертима, грицкалицама које се узимају после оброка или између оброка.

„Ми покушавамо нашим пацијентима, у било којој варијанти ових обољења која касније настају, почев од гојазности, да саветујемо да не једу између оброка ништа, али да имају шест малих оброка дневно и који онда могу да се спроведу помоћу посебних табела исхране које делимо“, прецизирао је др Лалић и додао да се потребна количина шећера одрећује на основу тога да ли је особа гојазна и да ли има шећерну болест.

Уколико је присутан дијабетес, слаткиши и шећери нису дозвољени.

„Нећу да кажем да су забрањени, јер се неће ништа, код већине њих, десити ако некада узму једно парче торте, али то не сме бити редован начин исхране“, поручио је др Лалић додајући да би превагу требало да имају поврће, првенствено лиснато, бело месо и сличне намирнице које нису богате угљеним хидратима.