Спој емоције и покрета - српски сликар Немања Вучковић излаже „унутрашњи динамизам" у Бечу

Вучковић је сликар лирске апстракције и апстрактног експресионизма, чији колорит стоји у миметичкој комуникацији с природом. Главна карактеристика његових слика је унутрашњи динамизам, који настаје у споју емоције и покрета. Мотиви су наговештени, али консеквентно непрепознатљиви унутар имагинарних простора који симулирају воду, свемир и ветар, или се у дебелим пастозним наносима уздижу са платна као рељефни пејзажи.

Немања Вучковић је до сада имао 16 самосталних изложби у Србији и региону (Бугарска, Црна Гора, Северна Македонија), у Београду последњи пут пре годину дана у Кући легата.

Како пожњети плодове уметности

Промоција националних уметника ван граница земље одувек је била велика ставка у раду дипломатских представништава. Неке дипломатије имају дугу традицију у коришћењу уметности као својеврсног „аташеа за културу", друге заборављају да користе то моћно средство за формирање и промену имиџа једне државе у свету.

На том пољу се српска дипломатија генерално среће са три типа компликација.

Најпре са Српкињама и Србима који су „инокосно" дошли до међународног успеха, и нису тек тако спремни да толеришу трансфер властите славе у дипломатску валуту Србије, као рецимо Марина Абрамовић или Богдан Рошчић.

Ту се дипломатија, српска као и свака друга, среће са феноменом личног успеха и његовог права на суверенитет. Једино што помаже је радовати се њиховом успеху, захвално и безусловно.

Други тип компликације је како доћи до шире релевантности. Доста уметника радо користи логистику српских амбасада, на обострану корист. Али, ту се такође појављује проблем, који прати и садашњу презентацију Вучковића у Бечу, тај да српска дипломатска представништва немају систематске базе података о сектору галерија, кустоса, тржишта и осталих продуцената уметничког укуса у земљи домаћину.

Такве изложбе остају добродошле манифестације за дијаспору, отварање нових видика за онај део навикнут да уметност завршава на фолклору, песми и херојској поезији.

Добро, али недовољно. Зато Небојша Родић, српски амабасадор у Бечу сад намерава да рашири просторе презентације живих српских уметника, тако да они стекну релевантност и на аустријској културној сцени. 

Пропаганда? Не, натурализам

Постоји и трећи тип дипломатске презентације, оне која спаја меланхолију из уметничких форми са неким непосредним државним циљем. Ту на пример спадају изложбе фотографија Мартовског погрома 2004, или српских манастира с Косова пре неколико година у Паризу.

Изазов код таквог типа коришћења уметности је како избећи квалификацију за пропаганду.

Да се и то може с успехом, показује изложба о „Бањском злату" у Бечу пре седам година, која је постала догадјај од важности не само за Србију и српску дијаспору, већ и за Аустрију и аустријску публику. Основно - манифестација „Бањског злата" је већ у планирању искорачила из националног круга.

Српска дипломатска представништва у Европи тек однедавно почињу да разрађују свеобухватнију естетску агенду као полугу државне промоције. Пут до њене ефикасније примене није једноставан, али ни драматично компликован. 

За почетак, поред уметности као генералног „аташеа за културу", требало би запошљавати и правог аташеа само за уметност. Уметност је истина непроцењиви сарадник у дипломатији, али њена правила одређују професионалци из културног погона, не из патриотског.