Преминуо уметник и ликовни критичар Душан Ђокић

Душан Ђокић је рођен 1943. године у Београду. Уписао Архитектуру 1962. године, а 1966. године, Филозофски факултет у Београду. Уз то је студирао Академију примењених уметности, одсек сценографија (проф. Миленко Шербан), 1968. године.

Реализовао је преко 60 самосталних изложби у разним дисциплинама: сликарство, акварел, цртеж, графика. Више од 650 пута наступао је на колективним изложбама у земљи и иностранству.

Ликовни критичар је од 1968. године. Објавио је око 1.500 текстова. Био је уредник часописа Уметност и написао више текстова за уметничке монографије. Објавио је зборник о акварелу, 2000. године.

Добитник је 31 награде и признања у земљи и иностранству и снимљен је филм о Душану Ђокићу 2014. године у реализацији Владимира Валешинског.

Године 2019. добија признање УЛУС-а за допринос у култури и ликовној уметности поводом изложбе самосталних уметника (100 година рада Галерије Цвијета Зузорић). Статус истакнутог уметника има од 1996. године.

Члан је УЛУС-а од 1971. године, УЛУПУДС-а (секција историчара уметности и критичара), АИЦА (међународног удружења критичара), АСПОР-а (групе глобалне уметничке породице) од 2001. године и СКК Земун.

Тешко је, овом пригодом, заобићи осврт Лазара Трифуновића, што је своједобно, тачније 1968. изрекао, да је у Душану Ђокићу, открио уметника изузетне снаге и талента, који, почетком стваралачког похода, доноси вредна и значајна дела. Тврдња незаобилазног доајена савремене уметности, након толико година, није изгубила у значају, шта више, потврдила се и задобила у актуелности.

Иако широког, рекао бих, ренесансног образовања у разним доменима, од књижевности, поезије, музике и других области, порив га је нагнао да се упути сликарству. У њему је нашао спокој, луку мира и, испоставило се, коначно и трајно исходиште унутрашњем нагону. Тиме је обзнанио неутољиву склоност ка ликовном стварању, те је, више него јасно, како је у том домену постигао несумњиве домашаје.

За мање упућене, треба казати да се Ђокић подједнако сналази у свм ликовним гранама: од цртежа, којим се почео бавити, преко графике, гваша, монотипије до акрила и уљаног сликарства. Осим тога, радо се користи акварелом, најтежом, због тога, некоћ заборављеном техником извођења, којој, својим учинком, враћа поверење. Без сумње, Ђокић је успео да оствари радове, што персонификују његову стваралачку умешност. Ти га доприноси сврставају у след запажених учиниоца у токовима новије српске уметности.

Последњи испраћај је у четвртак 1.12.2022 у 9:30. у капели на Новом гробљу у Београду.