Климатске промене прете производњи хране – пољопривреда пред изазовом прилагођавања

У педесетак земаља људи гладују или немају довољно хране, а трећина произведене хране у свету се баци. Пољопривреда је, са трећином удела у емисији гасова са ефектом стаклене баште, један од главних узрока климатске кризе, али и трпи највећу штету.

Суше, поплаве, топлотни таласи – смањују приносе усева, што све више угрожава производњу хране. Најтеже је пољопривредницима.

„Остали смо сада у великом проблему што се тиче ове суше цена и свега. Требало би мењати културе, мењати сетвени слој, прошло је време соје и тога. Ићи на уљарице и озиме културе, по мени“, сматра пољопривредник Зоран Митровић из Чуруга.

„Морамо бити свесни да морамо мењати начин размишљања о пољопривреди, о семенарству, уводити нове биљне врсте, схватити да у одређеним подручјима одређене биљне врсте више не могу да се гаје, тражити алтернативе“, напомиње др Светлана Балашевић Тубић из Семенарске асоцијације Србије.

Наш регион је посебно погођен климатским променама, које су све израженије. Штета од суша и поплава у Србији процењена је на преко 10 милијарди евра у последње две деценије.

„До 2050. треба очекивати дуплирање суша у односу на данашње стање. Тако да за пољопривреду једна од најважнијих порука је та повећана количина суша и јачање њиховог интензитета, а са друге стране тежа доступност води“, наглашава проф. др Владимир Ђурђевић са Института за метеорологију Универзитета у Београду.

Крчење шума, сточарство, прекомерна употреба вештачких ђубрива, механизација, транспорт хране, ослобађају огромне количине гасова са ефектом стаклене баште.

„Морамо да производимо храну на начин који је најбољи за природу, тако да не уништавамо земљиште и воде, морамо да смањимо губитак и бацање хране. И на крају, морамо да пређемо на здраву исхрану“, наводи Брент Локен, експерт Светске организације за природу (WWF) за питања хране.

„Тиме што бирамо здравију храну ми на неки начин штитимо животну средину то је суштина тог одрживог прехрамбеног система коме тежимо. Оно што треба да се деси је промена у смислу извора протеина. Не морамо толико узимати протеине из животињских извора можемо их надоместити биљним протеинима и добрим комбиновањем намирница“, наглашава др Јелена Милешевић са Института за медицинска истраживања Универзитета у Београду.

У свету се годишње баци више од милијарду тона хране, услед чега се генерише 10 одсто глобалних емисија гасова са ефектом стаклене баште.

Бацањем хране узалудно трошимо земљиште, воду, енергију. Истовремено, 670 милиона људи широм света гладује, а око две и по милијарде људи не може да приушти здраву исхрану.