Преминуо Крстивоје Илић, један од најплодоноснијих елегичара Србије
У Шапцу се, последњег августовског викенда преселио у вечност песник Крстивоје Илић, један од најбољих савремених елегичара у српској књижевности. Рођен је у Брдарици, у засеоку Вила-Леска, 8. марта 1938. године, као последње, седмо дете родитеља Загорке и Милована. Мада је мајци био посебно наклоњен, песнички дар наследио је од оца.
Основну школу завршио је у оближњем Драгињу а прве песме објављене су му још у седмом разреду у популарном дечјем листу Пионир.
По завршетку средње школе и одслужења војног рока, постао је студент Више педагошке школе у Шапцу, где је и дипломирао, а касније је студије књижевности наставио на Филолошком факултету у Београду. Тих година, упознао је Славку Ђаковић, професорку биологије, своју велику њубав, будућу супругу и стваралачку инспирацију.
Крстивоје је веома плодан писац и скоро све његове књиге су доживеле неколико издања. Објавио је Раздор у слуху руже (1973), Лабудови над Вила-Леском (1977), Јастреб на нишану (1980), Елегије из предграђа (1982), Коласте аздије (1985), Приговор орфеју (1987), Елегије из казамата (1989), Мале љубавне песме (1989), Јесењи предели (1990), Катрени о вину (1992), Пролеће у Драгињу (1994), Мишарске елегије (1995), Сазвежђе ариљског анђела (1996), Изабране и нове песме за одрасле (1996), Пролеће у Драгињу - изабране песме за децу (1997), Пелен и Мелема (1998), Сабор бесмртника (1996), драма Мишарска битка (2000), У судњи час (2001), Дечак из Вила-Леске - изабране љубавне песме за децу (2002), Елегије над горама и водама (2003), Порекло сонета (2006), Церски епитафи 2014...
Препевао је са немачког Хедерлинга, са руског Блока, и са македонског Павловског.
Често је превођен и награђиван. Добитник је Круне Деспота Стефана за животно дело, „Раде Драинац“, „Филип Вишњић“, а с поносом је истицао награду за културу „Жика Поповић“ у Шапцу и награду за личност године „Јеврем Обреновић“ за допринос угледу града.
Рафинирани лиричар у чијим песмама доминира меланхолична нит као израз људске драме и неспокојства, заступљен је у бројним антологијама и изборима српске поезије и српске дечје поезије,у дечијим читанкама и лектири, превођен је на стране језике. Његова драма Мишар постављена је и на позоришну сцену, одиграна у част годишње чувеног боја.
Био је дугогодишљи члан Удружења књижевника Србије.
Стваралац бриљантног песничког језика поезије дубоке мисаоности, кога су поредили са Дучићем, живео је сам. Преминуо је после краће болести, пронађен у стану јуче. Сахрана је у 14 часова на Новом гробљу на Летњиковцу у Шапцу.
Коментари