У Бечу отворена изложба Алфреда Кубина, сликара најгорег од свих могућих светова

Алфред Кубин је рођен 1877. у чешком делу Аустроугарске, умро 1959. у Вернштајну на аустријско-немачкој граници. Чак и у најгрубљим биографијама, Кубинова се издваја.

Рано је изгубио мајку, покушао самоубиство на њеном гробу. Отац га је млатио. Вољена жена умрла, непосредно пре венчања. Прекинуо је свако формално образовање – гимназију, академију у Минхену, чак и фотографски курс. Пријавио се у војску око 1900, али је отпуштен због нервног слома.

Кубин је једноставно био пресензибилан за живот. Спас је стигао у катарзи уметности и страха. „Немојте ми узети мој страх“, писао је терапеуту, „то је једино што ми је остало“.

„Као уметник он је јединствен, тешко га је сместити у неки правац. Одржавао је контакт са Климтом и Мозером, али је формално-естетски потпуно различит. Верујем да ова изложба добро преноси Кубинов статус великана у стилу, визионара у мотивима. У његовим цртежима се мешају привид и стварност, неурозе и жеље се уједињују у представама гротескног, бизарног, фантастичног, нажалост и застрашујућег света“, наводи Ханс Петер Виплингер, директор Леополдовог музеја и кустос изложбе.

Заједно са уметничко-приватним паровима Верефкиновом и Јавленским, Габријелом Мунтер и Кандинским, Кубин је оснивач Новог уметничког удружења Минхен, из којег се касније издвојила група Плави јахач. Делио је време са фовистима и експресионистима, али је остао код сивих тонова и мини формата.

Кад се на цртежима појаве жене као вештице и змије, то из Кубина проговара његов омиљени филозоф, Шопенхауер.

„У Кубиновом делу се препознаје неколико врло јаких утицаја из историје уметности. Гоја је сигурно један од њих. Кубин је и иначе у својој приватној колекцији имао Гојине радове. Али ту су и други, пре свега Бош, Бројгел, од савременика белгијски, холандски, француски и немачки симболисти, које је Кубин посматрао као сродне душе“, додаје Ханс Петер Виплингер.

По атмосфери, Кубинова дела изгледају као оживеле слике из прича Едгара Алана Поа. Стилски евоцирају Гојину графичку серију Каприци, у комуникацији са посматрачем ослањају се на теорију архетипова Карла Густава Јунга. У сваком времену, Кубин је сликар нелагоде, илустратор најгорег од свих могућих светова.