Манипулацијом до губљења оригиналности - „Каспар" је премијерно изведен

Каспар је комад Петера Хандкеа који је, у време када је 1967. године објављен, изазвао готово револуционарни помак у традиционалном схватању писања за позориште. 

Први пут ово драмско ремек-дело у нашем позоришту режира узбудљиво талентовани Милош Лолић, који је својим режијама на немачком говорном подручју добио звање почасног држављанина Аустрије, где је рођен нобеловац Петер Хандке.

Као у животу, ништа није случајно ни у позоришту.

„Ово је једна од најемотивнијих антидрама које сам прочитао, зато што је Хандке комплексан писац. Он истовремено покушава да уруши некакво драмско наслеђе које је можда било очекивано када је писано, али у исто време, и то је можда његов највећи безобразлук задржава неке утврђене драмске постулате", рекао је редитељ Милош Лолић.

Главни јунак је Каспар, његов лик је заснован на стварном Каспару Хаусеру, аутистичном адолесценту, који се се 1828. године ниоткуда појавио у Нирнбергу, и којег је требало научити да говори.

Док Каспар учи језик, он постаје као други. У сценографији Јасмине Холбус и костимама Марије Марковић Милојев, у Лолићевој режији, Каспар је наш савременик, језиком изманипулисан губи своју оригиналност.

Необично, уверљиво, маестрално, Каспара тумачи Миодраг Драгичевић.

„Мислим да је основна тема ове драме нека слобода, упознавање са људима. Слобода кад ниси ограничен неким реченицама и нечим што знаш, то колико смо слободни пре него што касније крену да нас укалупљују и да нас ограничавају с неким знањем", каже глумац Миодраг Драгичевић.

Каспар говори о језику. У овој драми Хандке нам сугерише да говор слушамо другачије и да размишљамо о томе како нам језик намеће друштво у којем влада конформизам, да би затим тај говор био добра основа за искоришћавање појединца.

Представа Каспар у Југословенском драмском је драгоцено и узбудљиво суочавање са необичном лепотом Хандкеовог дела, тог маестралног трактата о отуђењу, у исто тако узбудљивом , савременом тумачењу редитеља Милоша Лолића.