Структура и хаос – соба до собе у бечком Музеју примењене уметности

У бечком Музеју примењене уметности су паралелно отворене две изложбе: Једна је посвећена чувеном модернистичком архитекти Адолфу Лосу, друга, названа „Дрско и слободно“ из депоа извлачи заборављене објекте. Прва је о правилима, друга о одсуству правила: Структура и хаос, соба до собе

Музеј примењене у Бечу дели судбину свих европских културних институција у овој пандемији. Мало је отворен, више затворен. Изложбе се припремају, одлажу, тихо отварају, а сваки посетилац је поен у битки за нормалност.

Из фрустрације је рођена идеја о инвазији из депоа. Једино заједничко тим предметима је да су некада некоме били важни.

„Ово је спонтано организована изложба за необичну годину. Циљ је био да радимо са властитим архивама и збиркама и покажемо да то није нужно недостатак. Зато ови објекти изгледају као инвазија објеката у једној години инвазије. Kласичне изложбе воде рачуна о рестаураторским зхтевима, музеалном систему, тематским целинама - ови објекти који су упали на сталне поставке имају слободу да газе затечене контексте. Они воде дрске дијалоге у 'попречном' читању прича. Ту нема заједничке црвене нити - кроз овај хаос аналогија води зелена неонска линија", објашњава кустоскиња Јанина Фалкнер.

Изложене чипке су плеле становнице такозване „куће посрнулих девојака", коју је водила Берта Папенхајм, прва Фројдова пацијенткиња, позната као „Ана О".

Ту је барокна кабина Доналда Јуда са столицом на крову. Или пластични Исус у витрини са стаклом; маска која личи на оне које су носили доктори у доба куге; ногице од намештаја у последњем загрљају.

Ове године пада 150. рођендан Адолфа Лоса. Градио је чисто и редуковано пре Баухауса и Корбизијеа. Један од његових проналазака је специфичан „просторни план“ по коме таванице, чак ни на истом спрату, нису морале да буду исте висине.

Лос је истина са фасада скинуо анђеле и картуше, али је истовремено увео луксузне материјале као мермер, или скупоцене врсте дрвета, чије су се текстуре и мустре поново појављивале као орнаменти. „Говорио сам у празно“ стоји изнад Лосове бисте. „И није ми жао“ пише изнад његове посмртне маске.

Са једне стране инвазија невезаних објеката који се диахроно крећу кроз историју. С друге стране изложба о реду и поретку који је модерна архитектура донела са собом почетком 20. века. У центру те изложбе је Адолф Лоос, градитељ који је уништио орнамент, да би фасадама дао простора да дишу.