"Настрадаћу читајући" - зашто нам је Бранко Ћопић још ближи кад одрастемо

„Збогом, краво, млијечна справо,

однио је шалу ђаво. (...)

Збогом, коњу ритајући,

настрадаћу читајући...“

Ово уопште није била моја омиљена песма! Морам да признам – није била чак ни у категорији једна од омиљених, ни у време пред полазак у школу, нити током првог разреда. У том периоду стално сам се питала: Зашто овај писац толико претерује и зашто његов ђак првак толико кука и зашто се понаша као да је крај света?

Готово сам била љута на Бранка Ћопића. Једино што је било аргумент да му се опрости то безразложно застрашивање јесте чињеница да је он писац мени заувек омиљене „Јежеве кућице“.

Кућицу славног ловца Јежурке нацртао је Вилко Глиха Селан

Не сећам се времена кад нисам знала да читам, што значи да своја сећања везујем за славног ловца Јежурку и његову кућицу у којој шушка лишће. А та кућица је баш она коју је нацртао Вилко Глиха Селан. И Јежурка је некако елегантан, у ципелама, са бодљама које га заокружују као неки екстравагантни смокинг.

Kасније сам видела и друга издања, можда и богатије ликовно опремљена, у некима је чак и Лија виткија и вук суровије приказан, али они никад нису могли у меморији да потисну оне прве и увек су били само у неком односу према њима, никад самостални.

“Јежева кућица” се априори воли. Воли се њена рима и прича која тече спонтано и током свих ових деценија опстаје као једно од најлепших дела дечје књижевности. Онда кад почнемо да размишљамо о њеној форми и структури и да ли је то можда басна писана у стиховима – онда већ схватамо и да смо одрасли, али да је и даље „наша“.

Наравно – ту су и питања о симболици кућице и о томе шта је дом, о простору слободе сваког човека и да ли је та слобода само тамо где је свако од нас „господар и газда свој“, као што је Јежурка у својој кућици. Можемо да је читамо и у родољубивом кључу („То само хуље, носи их враг,/ за ручак дају свој родни праг“ Ћопићева је варијанта „продаје вере за вечеру“) и као причу о преображају (у случају Лије), а у време настанка могла је да се тумачи и као књижевност соцреализма („Вриједан сам, радим, бавим се ловом...“) и посвета скромном раднику и пролетаријату. У земљи у чијем је стварању Ћопић учествовао, било је и оних који су „Јежеву кућицу“ читали као политичку алегорију. Није ми блиско то тумачење, као ни прогон Јежурке из оног што је после распада те земље постало „регион“. Убрзо се показало да му ни историја ни географија не могу ништа.

Јежурка Јежић је опстао, а његова размишљања о властитој кућици током првих деценија XXI века сусретали смо на најразличитијим местима – од школа и вртића до транспарената на различитим политичким, друштвеним, еколошким и другим скуповима. Та „широка примена“, наравно, не умањује ништа од књижевне вредности самог дела. Она на свој начин потврђује ону познату тезу да су све најлепше књиге за децу у ствари – књиге за одрасле.

"Мој Бранко не лаже!"

Али, да се на крају вратимо и песмици од које смо пошли и која је, откако постоје друштвене мреже, сваког 1. септембра један од највиралнијих садржаја.

Требало је да прође неко време да схватим да у животу сваког човека постоји један 1. септембар који симболички постаје крај до тада познатог света. Тада ми је и „Пјесма ђака првака“ постала блискија – вероватно кад сам и сама процесуирала како се апсолутна слобода детињства трансфотмише у простор планирања и управљања обавезама.

А можда је томе помогао и дечји програм ТВ Београд и они снимци из архиве у којима је Бранко Ћопић приповедао згоде и незгоде из свог одрастања, романтизоване приче из детињства под Грмечом, али за све важи она реченица која се приписује Ћопићевој мајци: „Мој Бранко не лаже!“

"Настрадаћу читајући"

„Настрадаћу читајући“ – субверзивност тих речи објаснио је сам Бранко Ћопић у једном интервјуу из 1982. године рекавши да су најдаровитији писци имали муке с литературом, а овог 1. септембра можемо их и сами истражити уз следећи списак литературе:

1) Нешто старо – у преводу: обнављање градива и оног што нам је познато, за почетак – стихови Бранка Ћопића, данас доступни и онлајн

2) Нешто позајмљено – неки Ћопићеви романи попут романа „Глуви барут“ или „Пролом“ могу се наћи у библиотекама

3) Нешто плаво – „Башта сљезове боје“, као најуспелија збирка приповедака Бранка Ћопића, приче о „добрим старцима“ и „занесеним ђечацима“ који стоје насупрот црним коњаницима – први део збирке чине „Јутра плавог сљеза“

4) Нешто ново – „Јежева кућица“: сваки издавач књига за децу који „држи до себе“ има и своју „Јежеву кућицу“ (и све су лепо илустроване!)

5) Посебна препорука: „Гласови сљезове боје“ – збирка дванаест радио-драма по делима Бранка Ћопића. Збирка је у издању РТС Издаваштва објављена недавно, овог лета, а садржи сценарије драма које су снимљене у продукцији Радио Београда. У њој су и Јежурка и Николетина и „Башта сљезове боје“ и „Орлови рано лете“... Kао и друга издања РТС Издавштва, и ова књига није само за читање.

Скенирајте QР код како бисте чули драму „Орлови рано лете“ из 1965. године.