Може ли харфа да умири носорога или успава лемура, пробуди рибе

У једном зоолошком врту у Камбери у Аустралији музика није резервисана за људе. Једна харфисткиња већ годинама свира необичној публици – животињама. А, њихов одговор показује да музика говори универзалним језиком.

Носорог, антилопе, лемури, па чак и рибе. На први поглед немају много тога заједничког. Ипак, сви они пажљиво слушају исти инструмент – харфу. У зоолошком врту и акваријуму у Канбери, харфо-терапеут Алисон Вер већ пет година одржава несвакидашње концерте за животиње.

Свака мелодија пажљиво се прилагођава публици која је слуша. Алисон каже да свака животиња има своје музичке афинитете и да не постоји универзална мелодија која одговара свима.

„То је као и код људи. Некада нам прија музика, а некада не. Примати више воле већу харфу и нежнији звук, док носорог више реагује на дубље тонове инструмента", наводи харфисткиња Алисон Вер.

Неке животиње прилазе како би истражиле необичне звуке. Друге се опусте, склупчају, па чак и задремају. Посебно занимљиву реакцију показују рибе. Док харфа свира, многе од њих пливају право ка извору звука.

Стручњаци већ дуго истражују како звуци утичу на животиње. Музика се користи као облик обогаћивања окружења, помаже у смањењу стреса и подстиче природно понашање. А управо то је циљ ових несвакидашњих наступа. Међу највернијим слушаоцима су црно-бели лемури. За њих су музичке сеансе постале део свакодневне рутине.

„Лепо је када им донесемо харфу. То је за њих веома посебно звучно искуство и истовремено их умирује. Воле да се склупчају и једноставно слушају музику", открива Оливиа Вер, чувар у Зоо врту.

Најимпресивнији међу животињама којима свира је свакако носорог. Животиња тежа од две тоне, на звуке харфе реагује изненађујуће мирно. Док дубоки тонови одзвањају простором, пажљиво ослушкује, приближава се и остаје у близини инструмента.

Иако је зоолошки врт једно од најнеобичнијих места на којима наступа, Алисон већ годинама користи музику као вид терапије. Свира и пацијентима у болницама, посебно у палијативној нези.

Каже да без обзира на то да ли свира људима или животињама, ефекат је често исти – осећај мира и сигурности.

„Радим у палијативној нези уз харфу, па је ово само још један начин да своју музику поделим са другима. Мени је то веома опуштајуће. Верујем да од ових сусрета добијам исто онолико колико пружам животињама. Заиста је привилегија бити део тога", истиче Алисон Вер.

А, када се концерт заврши, нема овација, нема повика из публике, нема аплауза. И, можда је управо таква тишина и мир најлепши комплимент који музика може да добије.