Свет алхемичара, монаха и измаштаних бића: опроштај од Михаила Ђоковића Тикала

У време гимназијских дана у Чачку је израдио сценографију и костиме за представу младих, од тада је ликовно изражавање његова страст.

После дипломирања историје уметности на Филозофском факултету и графике на Академији примењених уметности, свој свет фантастичних призора пренео је Холандију.

Десет година стварао је у духу новог надреализма у дослуху са делима старих северних мајстора. Зато је део и српске и међународне савремене сцене.

„Холандски ликовни критичари су га називали 'млађим братом Хијеронима Боша', што звучи јако симпатично с једне стране, али кад погледате његов целокупан опус, то заиста јесте један бошовски надреални свет између сталног трагања за онтиријским – алхемичари, монаси и нека чудновата антропоморфна, зооморфна бића. Значи, један потпуно нови свет је израдио. Живео је у време Медијале, сарађивао је и са Шејком и Главуртићем, али никада није био званично члан те групе“, наводи ликовна критичарка Маја Живановић.

Био је заљубљен у живот, слике, књиге... Без обзира на изабране мотиве, цртеж је основа сваког дела. Стварање је за њега био смисао постојања. У свом атељеу дружио се са уметницима различитих интересовања и генерација. Последњу изложбу приредио је са младим колегом и пријатељем Славком Крунићем у Лесковцу.

„Он је сликао окружен породицом и окружен својим пријатељима и делио је са свима те своје чудне слике и чудне мисли. Био је чудесно испуњен човек. Свако ко је проводио време са њим се исто тако осећао чудесно и испуњено“, истиче ликовни уметник проф. Славко Крунић.

На исто платно смештао је измаштана бића, ликове из литературе и религије. Није критиковао, већ бранио модеран свет. Сматрао је да су његова дела врста поетског надреализма.

„То интегрално сликарство је подразумевало да објединим све вештине. То што је магично, за мене је реално било“, говорио је Михаило Ђоковић Тикало.