„Мухарабијево око“ – роман о прошлости која не пролази и истини која отвара старе ране

Стављајући роман у оквир крими приче, у форми давања исказа полицији, Абделатиф Улд Абдалах инкорпорира је богато арапско књижевно и историјско наслеђе кроз свог главног јунака, притом непоузданог сведака, који је повратком у родно село са једном европском археолошком експедицијом дошао и по своја лична сећања и трауме. Јер прошлост је мера садашњости и јемство будућности. Без тога јуче човек постаје избеглица у времену које не поседује.

„Вахид Хамрас је покушао да пронађе себе у стварности. И зато му је било потребно да се врати у прошлост. Његова стварност је била врло тешка, као и његова прошлост. А копање по прошлости је још изазовније јер отвара ране које нису се још зацелиле“, наглашава алжирски писац Абделатиф Улд Абдалах.

У причању прича иследницима, попут Шехерезаде, главни јунак Вахид реконстурише превару археолошке експедиције, која је довела до скрнављења гробнице локалног свеца. И истовремено реконструише свој живот, шта се догодило пре него што је отишао из села.

Принуђен да отвори срце другима како би могао да разуме себе и истину, која у Алжиру није филозофско питање, већ оно у шта сви верују вођени снагом обичаја и традиције.

„Шехерезада док је причала своје приче желела је да спасе само свој живот. Хамрасово приповедање је имало за циљ да открије прошлост и да се суочи са садашњошћу. Шехерезада је на крају смекшала срце цара и спасила се. Мој јунак је жртвовао себе како би његово друштво преживело. Ја док сам писао овај роман, писао сам о читавом друштву које треба да се спасе“, додаје писац.

Кроз призму арапског ноара Абделатиф пише о склоности савременог човека да све обезвреди и његовој жељи да стигне право на циљ, губећи радост пута и лепоту живота, што је он пронашао Београду и у игрању шаха на Калемегдану.