Изложба „Фејсис – Моћ лица“ отворена у бечкој Албертини

Шта показати између два затварања музеја, за који од пројеката на присилном чекању се одлучити? У бечкој „Албертини“ је то изложба фотографија. Али само технички – у намери је ово дискурс о уметности портрета уопште, о његовим стилским, друштвеним и политичким дометима.

Од доброг портрета се још од ренесансе очекивало да пружи сведочанство о индивидуалности модела. Напротив, за авангарду после Великог рата, лице је само материјал за естетску визију фотографа.

„Двадесете године доносе нову дефиницију фотографије као медија. Шта фотографија треба да буде и шта мора да пружи мења се у односу на критеријуме који су важили на прелазу века. Контуре постају оштре а композиција театрална. Лице је централни мотив, али подвргнут радикалној економији светла. Крајњи резултат је апстракција, концепт који посматрачу баца активни изазов да слике више чита него гледа“, објашњава Валтер Мозер, кустос изложбе.

Добар део аутора је из кругова око Баухауса. Ласло и Луција Мохољ Нађ, Гертруд Арнт, Аене Бирман, Андреас Фајнингер. Нексус чине портрети које је Хелмар Лерски, европски Јеврејин, снимио у Тел Авиву 1936. године – једно лице, 137 пута фотографисано на тераси, под најјачим сунцем и уз употребу 16 огледала. Лерски и Лени Рифенштал употребљавају исти формални језик.

„Ниједно дело не означава моменат када је експериментално постало злонамерно. Са сигурношћу се може рећи да је формални језик авангарде без остатка инструментализован од фотографа националсоцијализма“, сматра Мозер.

Технички, ово је најпрецизнија изложба до сада о томе како идеологије отимају стилове који већ постоје на тржишту идеја. Скулптурално моделирање, светлосни контрасти, типологија уместо индивидуалности – све су то биле карактеристике европске авангарде пре него што су их нацисти интегрисали у пропагандну уметност Трећег рајха.

Гледано унатраг, нема невиних естетика.