Изложба Живка Стојсављевића

Настављајући излагачки концепт, Галерија РТС-а открива београдској публици уметнике који су неоправдано пали у заборав, а сада је припремила изложбу слика Живка Стојсављевића насловљену "Титрај унутрашње светлости", која ће бити отворена сутра.

Стојсављевић који је током шест деценија бављења сликарством доживео понеки звездани час, много чешће је био скрајнут, критикован, несхваћен, јер никада није подилазио укусу публике или новотаријама.

Остајући веран, пре свега, самоме себи, припремао је велику ретроспективу, али га је смрт у томе омела и сада, 34 године касније, то је остварила Галерија РТС-а.

Иза уметника је остало неколико стотина уља на платну, цртежа и акварела и фотографије дела која су нестала, или су уништена, а породица поседује његов лични одабир слика које је припремио за ретроспкетиву која није одржана. Неке од тих најрепрезентативнијих слика из различитих периода његовог уметничког опуса, публика ће моћи да види следећих месец дана.

Школован у Италији, у коју је доспео одмах после трауматичних година проведених у Првом светском рату, Стојсављевић је у формативним годинама могао да се напаја на богатој италијанској уметничкој традицији, од ренесансе до сецесије, а приликом боравка у Риму научио је фреско сликарство.

То га је оспособило да се у неколико наврата, између два рата, прихвати осликавања српских храмова и сликању икона за потребе цркава, а након пензионисања, почетком шездесетих година, био је први академски образовани уметник који се одазвао молбама СПЦ да осликава ратом оштећене православне цркве, у годинама још увек крутог комунизма.

Ту оданост вери којој је припадао као Србин рођен у Крајини црква је узвратила, па је сликаревој сахрани на Топчидерском гробљу присуствовао патријарх Герман.

Важан сегмент у уметниковом животу био је његов педагошки рад и његови бројни ђаци који су касније постали славни, попут Алексе Челебоновића и Миће Поповића, који су га се сећали са пуно топлине и пијетета.

Песник родне Далмације са њеним баркама, рибарима, мрежама, током деценија проведних у Београду постао је заљубљеник у градске ведуте, а са прозора свог атељеа на Косанчићевом венцу бележио је све промене које су се одвијале пред његовим очима на другој, земунској обали Саве.