Сакрално наслеђе Срба у Мађарској на фотографијама у Колегијум Хунгарикуму

„Марковић нам се представља фотографским колажима израђеним у техници дигиталне фотографије, одштампане на фото-папиру. На колажима су представљени ентеријери и екстеријери 14 цркава из Мађарске – из Будимпеште, Сентандреје, Баје, Батање, Толне, Ђера, Мохача, Јегра, Српског Ковина, Сечуја, Сирига и Стоног Београда. Вредност ове изложбе огледа се у откривању уметничких вредности српског сакралног градитељства и сликарства 18. и 19. века које је настало изван граница Србије“, рекао је на отварању изложбе историчар уметности Иван Станић, виши кустос Музеја науке и технике.

Поменуте српске сакралне објекте карактерише барокна архитектура са елементима неокласицизма, а ауторова намера била је да укаже на постојање још једног културног обрасца српског народа на простору Балкана и Панонске низије.

Својим објективом Владимир Марковић бележи најупечатљивије мотиве сваког сакралног објекта – од купола, преко монументалних торњева и звоника, до минуциозно обликованих уметничких детаља иконостаса и мобилијара.

Српска сакрална уметност у Мађарској

Од 15. века досељавање Срба у Угарску праћено је изградњом многобројних сакралних објеката, како би народ који је остао без своје државе одржао идентитет и духовност. Након Велике сеобе Срба, 1690. године у Сентандреји се успоставља и ново седиште Будимске епархије, које је постало једно од најзначајнијих извора српске уметности и духовности.

Српске барокне цркве у садашњој Мађарској и Србији настајале су у исто време, под покровитељством истих ктитора, вештином истих градитеља, а осликавали су их исти уметници.

Бројност, разноликост и географска распрострањеност сакралних објеката указују на континуитет и снагу српског народа у Мађарској, духовну повезаност са матицом, али и припадност европским уметничким токовима новог века.

„Упоредо са формирањем новог средишта дешава се и историјско сусретање са Западом, са епохом барока, рококоа и класицизма. Нова ликовна освешћеност промовисаће симбиозу барокних и позновизантијских решења. Иконостасе у епархији израђиваће водећи мајстори новог уметничког правца: Јован Поповић, Стефан Тенецки и новосадски сликар Васа Остојић.

У време подизања монументалних барокних иконстаса, око 1765. године са југа Балкана, у Угарску је пристигла и сликарска радионица Теодора Симеонова, која ће у духу поједностављених позновизантијских схватања осликати храмове у Српском Ковину и Стоном Београду. Управо на овим раскршћима рођена је и модерна српска култура“, истакао је Станић.

Крајем 18. почетком 19. века, Пешта, Будим и Сентандреја били су значајни центри српске културе и просвете. У епархији су тада ангажовани и најзначајнији српски сликари каснобарокних и класицистичких стилских опредељења, већином школовани на Ликовној академији у Бечу, који ће осим иконостаса сликати већи број појединачних икона и портрета.

Посебно су се међу њима истицали Павел Ђурковић родом из Баје, будимски сликар Михаило Живковић, аутор иконостаса Благовештенске цркве у Сентандреји и утицајни новосадски мајстор Арсеније Теодоровић, водећи представник српског класицистичког сликарства. Такође, треба споменути и друге заслужне, значајне уметнике као што су Теодор Крачун и Теодор Илић Чешљар.

Прве информације о српском наслеђу у Мађарској забележио је и архивирао Захарије Орфелин, барокни графичар, песник, просветитељ и теолог, док су се монографије наших манастира појавиле крајем 18. века. Не треба заборавити ни значајну улогу Јована Стерије Поповића, који је већ 1844. године истраживања споменика српске прошлости проширио и на оне који су се налазили ван граница тадашње Кнежевине Србије.

Од седамдесетих година 19. века Српско учено друштво, данашњи САНУ, показивало је интезивније интересовање за истраживање историје Срба у Угарској. Први музеј српске црквене уметности са подручја Будимске епархије отворен је 1965. године, у Сентандреји.

Православни храмови из Будимпште, Сент Андреје, Мохача, Српког Ковина, Сирига, Јегра, Сечуја и Ђера, по уметничким вредностима и значају у националној историји уметности заузимају исто место као Фрушкогорски манастири, сакрални објекти у Сремским Карловцима, Новом Саду, Вршцу, Сомбору, Кикинди...

Изложбом „Сакрално наслеђе Срба у Мађарској“, која ће бити отворена у Одељењу за културу Амбасаде Мађарске до 16. јуна 2023. године, скреће се пажња на вредну баштину српског народа широм Мађарске, која заслужује да буде истражена, валоризована и заштићена залагањем надлежних институција обеју држава. 

Биографија аутора:

Владимир Марковић рођен је у Високом, а школовао се у Чачку и Београду. Мастер диплому аудиовизуелног уметника стекао је на Академији уметности у Београду. Тренутно живи и ради у Будимпешти, где је запослен у Српском образовном центру „Никола Тесла“. Дописник је РТС-а из Будимпеште и сарадник Српских недељних новина из Будимпеште.

Излагао је на бројним самостаним и колективним изложбама у Мађарској, Србији и региону. Учесник је ликовних колонија у Будимпешти и Вишеграду. Режирао је документарни филм Дух предака пева са нама о животу српске заједнице у Мађарској.