Игор Вук Торбица био је изузетан и необичан

Био је другачији од свих које смо до њега у позоришту срели. Леп, наочит, васпитан, суздржан према непознатима, дивно искрен када осети разумевање, назгодан када му станете на жуљ. У својим представама и јавним наступима нас је стално позивао да размислимо какву то стварност живимо. 

Клајстов Разбијени крчаг у његовој режији је повод да нам каже како људска глупост, некритичност и покорност помажу охолости.

У Хинкеману нас пита какве шансе за живот има човек који је прошао пакао рата? 

Са Царством мрака, у којем људи постају злочинци не би ли дошли до новца, пита како да зауставимо патњу, беду, зло, лаж, пропадање и зашто смо као људи изгубили хумани однос према другом човеку?

У Тартифу критикујући личне и породичне односе метафоре шаље на адресу читавог друштва - прозива нашу неодговорност, наш лабилни морал, наше пристајање на неприхватљиво.

"Посветити се позоришту максимално, толико да оно промени твој живот, а живот да мења позориште, то би била нека моја основна етика..." рекао ми је у једном разговору.

Управо тако је Торбица био посвећен и животу и позоришту, и због тога веома млад постао угледан и цењен у театрима у којима је радио од Марибора, преко Загреба, Будве, Новог Сада, Сомбора, Битоља до Пирота и Београда, где је одабрао да буде његов дом.

Волео је Хану Селимовић и били су диван пар.

"Волим људе са којима радим, волим људе са којима живим, волим посао који радим, трудим се да ме неке ствари које носи време не спутавају и да градим свој космос најбоље што могу. Да, јесам сретан човек", рекао ми је на крају поменутог разговора.

Игор Вук Торбица, какво ретко и необично име! Игор je заиста био изузетан и необичан. Такве су биле и његове представе.

Сада је са анђелима. Памтићемо га заувек сви који смо га познавали и волели. Пазићемо на Хану и чувати од заборава његово дело и његово име.