Контроверзе око новог Грлићевог филма

Редитељ Рајко Грлић, чији је филм „Нека остане међу нама" снимљен у копродукцији Хрватске, Србије и Словеније и управо се приказује у све три земље, изјавио је у интервјуу Танјугу да „није претерано озбиљно схватио" захтев за забрану тог филма од стране Хрватског друштва за промоцију и заштиту људских права.

Савремена прича о два брата из Загреба, њиховим женама и љубавницама, према оцени поменутог друштва, „вређа јавни морал и дискриминише жене".

„Када се неко позива на морал као апстрактну категорију, увек се бојим да иза тога леже неке сирове страсти и да то са моралом нема пуно заједничког. Захтев да се због морала нешто забрани чини ми се данас апсурдним", рекао је Грлић.

Покушаји да се остварење „Нека остане међу нама", заједно са филмом „Само једном се љуби" (из 1981. године) представи „као доказ моје неморалности кроз векове", целу причу чине бесмисленом, сматра редитељ.

Грлић је објаснио да се не боји да ће доћи до забране и да би било „крајње апсурдно да се данас забрани филм зато што се види неколико голих комадића тела".

Познати хрватски редитељ истакао је да је овај филм посвећен љубави и женама и да говори о женама које „апсорбују ту муку преваре".

Аутор је испричао како му је један новинар у Загребу рекао да је гледао филм у пуној сали, уз само два-три мушкарца и да је атмосфера на пројекцији личила на ону на стадиону, јер су жене брзо почеле да комуницирају са екраном, да гласно добацују коментаре, препознајући неке сцене из личног искуства.

„Тај филм је више чистилиште неких наших интимних фрустрација него што би хтео да некога деградира. Ја волим свих пет јунака овог филма и нисам имао намере да вреднујем њихове чинове као моралне или неморалне, нити да се било где поставим као судија њихових живота".

„Не мислим да имам право да судим ни стварним људима, а камоли фиктивним јунацима. Хтео сам само да покажем неке скривене моменте, о којима се 'не прича у бољим фамилијама', а управо о тим стварима је овај филм", рекао је Грлић.

Сценарио је радио заједно са популарним писцем Антом Томићем. Улоге играју Предраг Мики Манојловић, Бојан Навојец, Дариа Лоренци, Ксенија Маринковић и Наташа Дорчић.

Проблеми независних филмова

Коментаришући актуелно стање у хрватској кинематографији, Грлић је навео да су проблеми за независни филм слични свуда у свету.

„'Индипендент' филм, европски као и амерички, постаје помало као диносаурус. Мултиплекси чине 95 посто биоскопских екрана у свету и комплетно су заузети од стране само неколико великих студија, па мали, независни филм ту тешко улази", нагласио је Грлић.

Према његовим речима, филм „Нека остане међу нама" успео је да добије 15 екрана синхроно у три државе. „То је фантастично, али бојим се да ће тога бити све мање", рекао је Грлић.

Прослављени редитељ приметио је да се младе колеге све чешће одричу могућности биоскопа и посвећују се фестивалима, „редитељи једноставно пристају на то да их је неко истерао из природне куће сваког филма".

„Ја три године правим један филм. Пролазим кроз разне фазе, неке не тако веселе, и хтео бих да тај филм комуницира, хтео бих да уђе на велике екране, а то ће бити све теже у овим крајевима, као и у свету. И у Америци је то проблем, све лакше је снимити филм, а све теже је доћи до биоскопског платна", оценио је Грлић.

Неопходна подршка бирократије

Анализирајући искуства са копродукцијама, подсетио је да његов филм „Караула" (2006. године) имао продуценте из осам земаља, а оба филма су добила и подршку фонда Еуримаж.

„Мој генерални утисак је да је бирократија све јача и да је све више срасла. Више не можете нигде да идете да тражите новац ако вас матично министарство не воли и не да вам папир, што онемогућава било какву побуну против локалног система", указао је Грлић.

Грлић је објаснио да се не може конкурисати код Еуримажа и сличних фондова без подршке националног министарства за културу или центра за кинематографију.

„Дакле, ја могу сутра да нађем неког Петра Петровића који би финансирао мој филм, али не могу да прођем кроз европску бирократију ако пројекат није одобрен од стране министарства у мојој земљи".

„Та политичка коректност коју је увела европска бирократија, заједно са свим осталим, добро звучи, али филм је ствар авантуре, ствар креативног чина, који не мора увек да комуницира са својим министарством. Клинцима је данас ускраћена могућност бега од заданости", оценио је шездесеттрогодишњи редитељ.

Грлић је подсетио да је његова генерација имала ту могућност.

„Када мени после 'Само једном се љуби' у Загребу нису дали филм, ја сам следећи радио у Београду. Жика Павловић је ишао у Љубљану, Бруно Бауер у Скопље. Бежали смо од локалних моћника. Данас клинци немају тај Београд, Загреб или Скопље као тачке у које могу да оду да раде".

Фестивали као јединствена прилика

Грлић је мишљења да фестивала, којих је све више, никада није превише.

„Фестивали су постали дистрибуциони ланац за независни филм, оно што су некада били арт биоскопи. Исландски филм нећете видети у мултиплексу никада, то можете само на фестивалу. Према томе, фестивали су нешто што је добродошло, а њихов велики број омогућава да независни филм ипак допре до веће публике", рекао је хрватски режисер.

Према његовој оцени, фестивали су и догађаји, нешто што је више него само гледање филма и навео своје искуство као оснивач фестивала у Мотовуну.

„Дешава се да филмове за које у Мотовуну распродамо и по три пројекције у року од пола сата, ако касније случајно зађу у неки мултиплекс, тамо дође да гледа само сто људи. 'Паковање догађаја' је нешто што привлачи публику", навео је Грлић.

Провоцирање слободе

Грлић ових дана у Београду води радионицу у оквиру међународног Фестивала студентског филма, а младим ауторима саветује да уживају у тренутку који имају на факултету, јер ће ретко када касније имати такву слободу.

„Провоцирајте себе и своје филмове до краја, јер је то тренутак када би требало да нађете ко сте и шта сте", истакао је редитељ.

Коментаришући оцене да је остао слободан и после периода школовања, на чувеној Прашкој академији, Грлић је уверен да је „режија, односно огроман део ње, провоцирање слободе".

„Имао сам срећу да су ми први филмови добро прошли, ишли на велике фестивале, имали много публике. Одрастао сам уз филмски 'безобразлук', уз осећај да могу да пробам, да провоцирам, али за онога ко данас креће - то је теже."

„Предајем на академији у Америци (у Охају) и сусрећем се са дилемама младих људи како да крену. Зато им кажем - идите до крајњих граница, немојте се штедети данас, јер ће сутра можда бити касно", закључио је Грлић.