Барби, зашто?

Барбиленд је магично место. Све барбике у њему живе испуњене животе. Све су срећне. Ту лутке дуге косе могу да буду све – раднице, адвокатице, физичарке, председнице и свако друго могуће занимање које је потпуно без поенте у магичном свету измишљеном ради корпоративне зараде, подстицања конзумеризма и наметању комплекса девојчицама од малих ногу.

„Захваљујући Барби сви проблеми феминизма и подједнаких права су решени“, каже нараторка филма. Осим што нису. Мушки становници Барбиленда некако само постоје. Они не раде ништа, немају никаква занимања, не живе нигде, нити имају било какву сврху сем да их Барби погледа. На крају крајева, „она је све, а он је само Кен“.

Радња прати стереотипну Барби (Марго Роби) која доживљава кризу идентитета и мора да отпутује у стварни свет, како би од „Матела“ тражила да је поправе, пошто је почела да размишља о свом постојању, јер зашто би жена размишљала о било чему другоме него о томе које ће штикле обути или у коју хаљиницу се увући.

Одлучна да исправи неправду због које је добила равна стопала, из магичног места Барби креће са Кеном (Рајан Гослинг) на путешествије на чијем крају стиже на плажу Венис у Лос Анђелесу. У много чему, стварни свет је Барбиленд окренут наопачке. У њему мушкарци воде главну реч, њихова је задња и понашају се како хоће.

Кену се допада шта види у стварном свету и за кратко време учи о патријархату. Убрзо се враћа назад у магични свет без Барби у жељи да примени научено. Барби уз помоћ пријатеља успева да се врати у Барбиленд где затиче апсолутну власт Кенова над Барбикама, које више нису правнице, научнице, председнице. Не, оне сада само шетају, дотерују се и уживају док им Кенови објашњавају како функционише мотор од аутомобила.

Филм који себе преозбиљно схвата

Руку на срце, велики део филма посвећен је критиковању и саме концепције барбике као лутке, па је чак у једној сцени названа ремек-делом потрошачког друштва која поставља нереалне стандарде лепоте девојчицама и отежава феминистичку борбу за једнакост полова. Што је апсолутно тачно.

Свакако филм има добрих аспеката – полетни и шармантни, Роби и Гослинг су одлични у својим улогама. Продукциони дизајн, костими, сценографија и музичке нумере без сваке сумње чине да Барби ни на тренутак није досадна, а два сата прођу прилично брзо.

Ово је, пре свега, комедија и Барби на том пољу успева да оправда очекивања. Заиста има добрих шала и комичних сцена, од којих се свако мало чуо смех у биоскопској сали.

Посебно првих пола сата, филм је истински забаван и смешан, али сви квалитети брзо бивају преплављени лошим покушајима да се филм ухвати у коштац са проблемом родне једнакости.

Притом, немам никаквих проблема да се истиче неравноправан однос жена у данашњем свету, који се, нажалост, може приметити свуда. Али не тако што током читавог филма приказујете мушке ликове или као неспособне или као потпуно безосећајне силеџије, а женске ликове као личности које могу све да ураде, само ако то пожеле. Само ми није јасно како се глупи Кен вратио у Барбиленд и са осталим глупим кеновима успео да преузме власт и потлачи паметне и способне Барбике.

У ствари, главни проблем филма јесте што себе преозбиљно схвата. Када то не ради, Барби је оно што треба да буде – одлична летња комедија са сатиричним елементима, изузетном сценографијом, забавним музичким нумерама и шалама.

И на крају када барбике успеју да спасу Барбиленд и спрече Кена да успостави Кендом, филм пропушта добру прилику да покаже да ниједан екстрем није пожељан – ни матријархат ни патријархат. Могло је да се дође до златне средине у којој би Барби и Кен стварали свет са једнаким правима и шансама за све.

Чини се као да се Барби заборавља да се пре свега ради о комедији чији је јунак лутка која је отелотворење потрошачког друштва и деценијска феминистичка ноћна мора. Зашто онда од ње на силу правити феминистичку икону, сем ако по среди није покушај „Матела“ да ребрендира и удахне нови живот свом најпознатијем производу.

Ако је то по среди, онда од мене неће добити аплауз.