Мусолини јаше Златног лава

Kада неко каже „Златни лав" - већина помисли на филмски фестивал у Венецији, чија главна награда је преузела лик лава као симбол Млетачке републике. Уз то иду црвени тепих, светске филмске звезде, блесак блицева, инсценирани осмеси. Ових дана би с тим у вези требало да се помисли и на Бенита Мусолинија званог Дуче, фашистичког диктатора. Јер је филмски фестивал у Венецији био његово чедо. Од првог фестивала 1932. па све до ратне 1942.

Фашизација филма

Од 1943. се филмски фестивал није одржавао из оправданих разлога - фашистичка Италија је била у агонији. Васкрснуће фестивала после другог светског рата и његов несумњиви значај за филмски универзум, неће бити умањени ако испричамо причу о фашистичком филмском фестивалу у трећој и четвртој деценији прошлог века.

Италијанске масе су крајем двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века хрлиле у биоскопе. А тамо су их чекали углавном амерички филмови. За фашистичку власт у Италији то није било трајно одрживо стање. Филмска слава мора припасти Италији.

Међународни филмски фестивал у Венецији је креирао пре свих Ђузепе Волпи, богати бизнисмен и страствени фашиста који је био министар финансија Бенита Мусолинија. Године 1932. је именован за председника Венецијанског бијенала, у чијем склопу је основан филмски фестивал. У ноћи 6. августа 1932. фестивал је отворен пројекцијом америчког филма Доктор Џекил и господин Хајд на тераси хотела Excelsior Palace. На фестивалу који је завршен 21. августа учествовало је укупно девет земаља.

Мусолинијев пехар

Фестивалске хронике кажу да на почетку није било награде, а да је публика могла изабрати омиљене филмове. Но, то се убрзо мења. Филмски фестивал је пратио ритам Бијенала, па није одржан 1933, мада је старт био изузетно успешан. То су организатори увидели и од 1934. фестивал се одржавао сваке године. То није била једина новина. У Венецији се од исте године додељивала награда „Мусолинијев пехар” (Coppa Mussolini) и то у две категорије – италијански и страни филм.

Ред је да се позабавимо добитницима овог фашистичког признања.

Године 1934. је италијански филм Тереза Kонфалонијери означио један од главних пропагандних праваца – у жижи је жена националног јунака Федерика Kонфалонијерија који се супротставио националним душманима – Наполеону и Хабзбурзима.

Филм као прозор у „бољу прошлост" Италије био је од самог почетка пожељан. Своју славу и „Мусолинијев пехар" поделио је са необичним ирским псеудокументарцем Човек са Арана који камером бележи наводно рудиментарни живот ирских рибара на Аранским острвима. Познато је да становници Аранских острва нису ловили ајкуле са литица више од педесет година пре снимања филма, те да наводни чланови породице рибара уопште нису рођаци, јер их је режисер бирао по фотогеничности. Али инсценација је била успешна.

Од Белинија до Толстоја

Већ следеће године италијански филм је нека врста биографске фикције. У опери Норма, Винченца Белинија молба сопрана богињи месеца у првом чину почиње са Casta diva, та арија је изузетно позната, па је тако назван и филм. Он приказује невоље италијанског композитора са његовом опером Норма (1831), која говори о страственој љубави галске свештенице и римског проконзула. Апстрактне слике које асоцијативно приказују страст протагониста представљају праву иновацију.

У Венецији те 1935. у страној конкуренцији тријумфује холивудска филмска адаптација Толстојевог романа Ана Kарењина. Грета Гарбо остварује једну од својих легендарних улога, а филм постаје класично кинематографско дело. Могло би се рећи да година 1935. можда последња у којој артистичке амбиције доминирају над политиканско-пропагандним императивом.

Већ 1936. Италијански победник Бела ескадрила смешта радњу на тло данашње Либије, док се у реалном животу водио колонијални рат фашистичке Италије на тлу данашње Етиопије. Први немачки вестерн снимљен у нацистичкој Немачкој Kалифорнијски цар доноси причу о немачком исељенику Јоханесу Августу Зутеру који је хтео да живи као честити фармер, али му је златна грозница уништила живот. На месту његовог имања настаје Сан Франциско. Остало је забележено да је један од немачких глумаца, Фридрих Гас, на броду који је враћао немачку филмску екипу са снимања из Америке, пијан масно опсовао Хитлера. У Берлину га је сачекала затворска казна, а све сцене са његовим ликом су отклоњене из филма.

Статисти у грађанском рату

Следећа 1937. година доноси италијански бег у историјске приче - победник се прихватио једног од највећих староримских војсковођа и политичара Публија Kорнелија Сципија званог Африканац. Међутим, времена су била бурна, па је европска ратна стварност запљуснула и филм. Дивизија италијанске војске која је послужила за масовне сцене, одмах после снимања, костиме је заменила правим униформама и послали су је - у Шпански грађански рат. Треба ли рећи на чијој страни су се борили? Француски победник Живот плеше бавио се љубавно-плесном меланхолијом и није оставио већег трага у кинематографији.

Већ 1938. Долазимо до епохалног дела насталог на пресеку тоталне естетике и отворене нацистичке пропаганде – Лени Рифенштал је са филмом Олимпија о Олимпијским играма у Берлину тријумфовала у Венецији, али је узбуркала духове широм света. Одјеци тадашње дискусије чују се све до данас. Наравно, овакав филм је засенио италијанског победника, ратну драму под називом Лучано Сера, пилот.

Нацисти и Пушкин

Од 1939. и почетка Другог светског рата италијански и немачки филмови - ови други добијају један за другим међународни „Мусолинијев пехар" - такмиче се у пропагандној жестини.

Док италијански победник из 1939. прати живот кардинала Месијаса који је својевремено мисионарио у Етиопији – италијанске трупе у време снимања и приказивања филма бојним отровима убијају Етиопљане. Те године није додељено међународно признање. Већ следеће године је италијански ратни филм Опсада Алказара показао да фашистичка идеологија на филму може имати интернационални карактер – добри момци су Франкови браниоци утврђења, а лоши – републиканске трупе које их нападају. Фашистички хепиенд прати историјске чињенице – Франкове трупе из Африке потискују републиканце пре него што су они успели да заузму утврђење.

Немачки победник Управник поштанске станице базира се на једној причи Александра Пушкина. Откуд Пушкин у филму нацистичке Немачке? Те године су министри спољних послова Трећег Рајха и Совјетског Савеза Рибентроп и Молотов потписали чувени пакт, па је филм пратио развој догађаја на терену.

Убрзање ка слому

Година 1940. је такође ратна. У Венецији италијански победнички филм Челична круна бежи у мешавину фантастике, историје и митова. Али немачки победник надмоћно демонстрира све могућности пропаганде – Деда Kригер је скуп филм посвећен животу бурског политичара чија породица је завршила у енглеском концентрационом логору.

Одбијање Лондона да склопи неки споразум са Хитлером и неуспех у покушају ваздушне доминације немачке авијације, довели су до пропагандне огољености у слици Британаца. Умирућа енглеска краљица је приказана као вештица која каже: „Оног дана, када народи престану да мрзе једни друге, Енглеска је пропала". Овај филм је постигао огроман успех у нацистичкој Немачкој, а данас је под управом једне немачке фондације која дозвољава да га погледају само у истраживачке сврхе.

И последње године фашистичко-нацистичке доминације у Венецији пропаганда ради пуном паром. Италијански филм Бенгази позива се на британско освајање либијског града који је био под италијанском колонијалном управом. На крају филма, браћа по оружју, Немци и Италијани поново улазе у Бенгази. Све се то издешавало 1941, а 1942. филм о томе је победио у Венецији.

Стварност се убрзавала, пропаганда се захуктавала. Немачки победник те године је филм Велики краљ – посвећен је пруском краљу Фридриху II. Изабран је тренутак битке против Аустријанаца коју је пруски краљ изгубио, али – није одустао, избавио је и Пруску и њену мисију у историји. То је изгледало као припремање Немаца на оно што је 1942. долазило – на тепихе савезничких бомби, на Стаљинград, на Хитлеров „тотални рат". Пропагандна вежба издржљивости.

После рата више није било „Мусолинијевог пехара", али га је наследио „Златни лав". Добро је подсетити на предисторију једног од најугледнијих филмских фестивала на свету. Нарочито ових дана када се навршава 90 година од оне августовске ноћи у Венецији, када је Доктор Џекил и господин Хајд отворио прву смотру филма у чаробној Италији пуној фашиста.