Јована Стојиљковић: „Подручје без сигнала" као на дугме - буди емпатију

Глумица Јована Стојиљковић говорила је о искуствима са снимања и првим утисцима.

-Још увек је рано да бих рекла да сам добила неке разне реакције, али углавном су све добре и једва чекам да људи погледају свих шест епизода.

Регионалној публици добро су позната места попут Нуштина, пустог и успаваног града који је некада био индустријско средиште. Али шта је оно што је у причи универзално што је препознала и публика ван нашег подручја која нема такво искуство транзиције и приватизације?

-Мислим да је код ове приче важно што она као на дугме буди емпатију, и то да удружени можемо да урадимо нешто заједно и то неко осећање које смо заборавили нажалост.

У центру пажње сваке епизоде је један од шест главних ликова. Шта нам доноси такав драматуршки избор и како бисте нам представили Ваш лик, Шеилу, коју ћемо боље упознати у трећој епизоди?

-Мени је то јако било узбудљиво кад сам читала што свака епизода има главног јунака а све време се прати главна линија радње. Моја је трећа епизода што ће бити следеће суботе. Она је девојка која живи у изгнанству, вратила се у родно место, у Нуштин у то измишљено место и сада негде тако усамљена покушава да се постави, да пронађе себе, заљуби се. Свега ту има хајде не откривамо за некога ко није читао роман, али ја кад сам читала књигу била сам одушевљена и баш онако узбуђена што су мени дали прилику да играм Шејлу и јако сам је заволела.

Серија је настала удруженим снагама Хрватске, Словеније и Србије. Какво је искуство рада у регионалној екипи и колико заправо копродукција може да утиче на квалитет серије?

-Ја сам јако захвална што су ме звали Анкица продуцент и Далибор Матанић да радим са њима и мислим да су регионалне копродукције нешто без чега ми не можемо ни да снимамо филмове а сада ево и прилике за серије. Мислим да је то јако важно и да тако уједињени, талентовани можемо да направимо велике ствари.