Један потпис мења све: Како нови закон о трансплантацији органа буди наду за више од хиљаду људи у Србији

За многе у Србији који чекају на органе попут бубрега, плућа или рожњаче, трансплантација представља једини начин за спасавање или продужетак живота. Иако је недавно изведена прва трансплантација плућа, у Србији још увек не постоји редован програм за пресађивање овог органа.

Упркос томе што је хуманост нашег народа небројено пута доказана, Србија се и даље суочава са недовољним бројем давалаца органа. Измене закона, које ускоро улазе у скупштинску процедуру, имају за циљ да то промене, стављајући фокус на јасно изражену вољу појединца и системску подршку.

Два регистра – кључна измена закона

Највећа промена коју доноси нови закон јесте увођење два регистра – регистра лица која желе да дарују органе и регистра оних који то не желе. Како објашњава др Ружица Јовановић, директорка Управе за биомедицину, грађани ће своју вољу моћи да изразе на два начина.

„Човек ће за живота моћи да се определи да ли хоће да буде донор органа или не. То може да се уради код свог изабраног лекара, где се потписује изјава о пристанку или непристанку. Иста процедура биће могућа и у просторијама Управе за биомедицину“, навела је др Јовановић.

Ова одлука неће бити коначна. Свако ко се предомисли моћи ће да потпише изјаву о опозиву претходне одлуке. У случају да се особа за живота није уписала ни у један од регистара, као и до сада, за сагласност ће се питати породица.

Уколико је неко уписан у регистар давалаца, његова воља би требало да буде испоштована, мада остаје да се види како ће се закон примењивати у пракси.

Успех који охрабрује: Прва трансплантација плућа и живот после „да“

Колико је важан само један потпис или једно „да“, најбоље показује недавни успех српске медицине. Почетком године, тим стручњака Универзитетског клиничког центра Србије (УКЦС) извео је прву трансплантацију плућа. Пацијент стар 42 године, који је боловао од тешке плућне болести, добио је шансу за нови живот.

„Овде је један потпис променио много тога. Омогућио је да почнемо са програмом и омогућио једном пацијенту нови живот. Захваљујући том потпису, ми сада планирамо његов отпуст са клинике и повратак породици“, истакла је проф. др Маја Ерцеговац, директорка Клинике за грудну хирургију УКЦС.

Снагу те одлуке већ десет година живи и Младен Тодић из Удружења „Заједно за нови живот“, коме је трансплантирана јетра.

„Ово је јубиларна десета година како живим нови живот пуним плућима. Да није било тог потписа, ја данас не бих био жив. Једна породица је остала на окупу, а моја ћерка Нина је остала са татом“, каже Тодић, чија је прича постала симбол наде за све који чекају.

Бројке које живот значе

Охрабрујући подаци стижу и са других клиника. У прва четири месеца ове године урађено је 67 трансплантација захваљујући органима 16 донора. Ипак, 13 породица је одбило да да сагласност, што показује да је едукација и даље неопходна.

Проф. др Светозар Путник, директор Клинике за кардиохирургију УКЦС, наводи да је ове године урађено девет трансплантација срца, што је значајно смањило листу чекања.

„Са овако повећаним бројем донора, ми можемо да збринемо најугроженије пацијенте. Листа чекања се код нас смањила на неких тридесет болесника“, рекао је проф. Путник.

Здравствени систем Србије има капацитет да одговори на већи број донора. „У нашој земљи имамо четрнаест тимова за трансплантацију. То значи да имамо капацитет за отприлике три донора дневно. Поређења ради, Шпанија, која је најбоља на свету, има девет донора дневно.

Ова процедура једина у медицини зависи подједнако од система и од хуманости грађана“, објаснила је др Јовановић.

Закон је сигнал, али човек је кључ

Стручњаци су сагласни да, иако је закон важан корак напред, он сам по себи не може да створи хуманост. Нови закон је, према речима професора Путника, „сигнал да смо као друштво сазрели“, али кључни ресурс остаје човек.

Младен Тодић додаје да ниједан закон не може натерати породицу да потпише сагласност. Зато је, каже, најважније разговарати.

„Ако неко гледа ово, нека после разговара на ту тему са својом породицом. То је јако важно. Статистички, двадесет пута је већа шанса да нам затреба орган, него да будемо у прилици да га донирамо“, поручује Тодић.

Његова порука носи посебну тежину када се зна прича о његовом донору. „Мој донор је, гледајући неку сличну емисију, рекао својој породици да би дао своје органе. Када се његов живот угасио, они су се сетили тога и рекли ‚да‘ мом животу. Уместо тачке, ставили су зарез на мој живот".