Да ли треба да једемо сами или у друштву

Постоје и предности и мане самосталног оброка када је у питању ментално здравље. Иако сте можда подсвесно усвајали уверење да је једење у самоћи знак да сте „чудни“ или да немате пријатеље, то није нужно тачно. Ако вечерате сами у тишини, имате прилику да се повежете са собом – то може бити тренутак интроспекције и личног мира.

Уживање у сопственом друштву током ручка или вечере може бити знак снаге и самопоуздања. Међутим, једење у самоћи које произлази из изолације може представљати озбиљан проблем менталног здравља и захтевати додатну подршку и веће друштвено ангажовање.

Начин живота и исхрана старијих људи

Истраживачи са Универзитета Флиндерс, предвођени дијететичарком и докторандом Кејтлин Вајман, анализирали су више међународних студија о исхрани и начину живота старијих особа. Истраживање је показало да људи од 65 до 70 година који често једу сами чешће имају проблеме са исхраном, губе телесну масу и постају физички слабији у односу на оне који оброке деле са породицом или пријатељима.

Психолошки гледано, оброк у самоћи може имати двоструки ефекат. Он може бити позитиван – подстицати пажљивост, независност и самопоуздање (такозвана самостално изабрана самоћа), али и негативан, када сигнализира депресију, стрес, усамљеност и лоше навике у исхрани.

Кључна разлика лежи у намери: намерно самостално ручавање може донети опуштање и простор за размишљање, док једење у самоћи услед присилне изолације често прати повећан стрес, мања разноврсност хране и већи ризик од проблема менталног здравља.

Студије показују да су посебно угрожене млађе одрасле особе, мушкарци и припадници нижих социоекономских група који једу сами из нужности, а не по избору.

Према прегледу 20 студија из 12 земаља, које су обухватиле више од 80.000 старијих особа, конзумирање оброка без друштва често доводи до смањеног уноса свеже и нутритивно вредне хране – воћа, поврћа, меса и других намирница богатих протеинима.

Какви су оброци старијих људи?

Због тога су оброци старијих особа често једнолични, што доводи до недостатка есенцијалних хранљивих материја неопходних за одржавање мишићне масе, имунитета и опште виталности.

Осим квалитета исхране, опада и мотивација за припрему и конзумирање здравих оброка када нема друштва. Многи старији људи тада прибегавају једноставним и брзим решењима, попут хлеба и чаја, инстант-оброка или хране са мало или без поврћа и меса.

Дугорочна истраживања показују да су старије особе које редовно једу саме изложене већем ризику од ненамерног губитка телесне масе. Тај губитак често је праћен смањењем мишићне снаге, недостатком енергије и падом физичке функционалности, што може довести до слабости, повећаног ризика од падова и смањене способности за самосталан живот.

Смањена телесна маса и недостатак протеина – чести код самосталне исхране – посебно су опасни, јер долази до слабљења мишића, пада имунитета и повећане подложности болестима и инфекцијама.

Аутори студије истичу да заједнички оброци пружају више од саме исхране: они доносе друштвену интеракцију, осећај заједништва и структуру дана. Све то позитивно утиче на апетит, расположење и мотивацију за редовно и квалитетно јело.

Због тога упозоравају да би прехрамбене навике старијих особа требало да буду део редовне примарне здравствене заштите. Лекари и неговатељи требало би да питају да ли особа једе сама, колико често и шта једе, јер то може бити важан показатељ нутритивног и здравственог ризика.

Такође се препоручује да заједнице, локалне самоуправе и социјалне службе развијају програме заједничких оброка у домовима за старе и центрима заједнице, као и кроз волонтерске и комшијске иницијативе. Циљ је смањење броја људи који редовно једу сами и унапређење квалитета и разноврсности њихове исхране.

Ова открића мењају начин на који размишљамо о исхрани у старијем добу. Није довољно да неко „само једе“, важно је како, шта и са ким једе, као и да ли има друштвено окружење које га подстиче да води рачуна о свом здрављу.

За старије особе, посебно оне које живе саме или су изгубиле партнера, усамљеност за време оброка може постати тиха претња, не само кроз губитак апетита, већ и кроз пад телесне масе, слабљење мишића и имунитета и смањену виталност. Редовни, заједнички оброци могу бити једноставно али моћно средство за очување здравља, снаге и друштвене повезаности.