Скандал са донором сперме и геном који изазива рак, како спречити ширење мутација

„Ово јесте трагичан пример који је утицао на све нас и навео на размишљање о последицама овако нечега. Први проблем је неотркивање мутације. Други проблем је број деце зачетих од једног даваоца што је медицински потпуно неприхватљиво“, каже гинеколог, проф. др Александар Љубић.

Процес донирања сперме је, додаје, веома позитивна ствар јер омогућава онима, који другачије не могу, да добију децу.

„Постоје директиве ЕУ које свака земља чланица и кандидати прате. Ту је безбедност један од главних услова. Контролише се веома широк спектар инфективних болести за све даваоце и неки ниво генетских мутација што те људе дисквалификује као даваоце“, наводи Љубић.

Ту се подразумева стандардни сет гена који мора да се испита да би одређено семе или јајна ћелија могли да се ставе у промет.

„Највећи број стандардних параметара подразумева тестирање на аутономно-рецесивне или болести које се могу јавити касније у животу и које немају везе само са туморима већ и са другим поремећајима. То је један спектар од 40 па до 300 болести које се искључују код појединих банака“, истиче гинеколог.

Према његовим речима, ни у једној банци није стандард да се испитују онкогене промене и мутације. „Сигурно је да ће овакав случај променити праксу“, сматра Љубић.

Разлог због ког је оваква ситуација јесте што се у јавном здравству испитивања врше према шанси да нешто реално постоји код пацијента. Мутација на гену ТП53 се јавља код једног у 10.000 до 20.000 даваоца. Да ствар буде компликованија, може да постоји мутација у семену, а не у крви.

На крају крајева, ко контролише парове који добијају децу уобичајеним путем.

Како је исти донор зачео 197 деце

„Банке сперме су дужне да наставе да контролишу доноре. Процедура сада је да банка Криос сада мора да обавести сваку појединачну клинику којој је послала семе, а клинике онда да комуницирају са пацијентима. Ми на националном нивоу немамо регистар страних давалаца, већ је то обавеза банака да прате те људе да би се овакви случајеви открили, анализирали и спречили“, наводи Љубић.

Чињеница да је од истог донора зачето 197 деце је посебан проблем, а он је последица различитих законодавстава. Закон у Србији је веома рестриктиван.

„У Србији, када се роди прво дете потомак домаћег даваоца, више ниједна породица не може да добије тај узорак. Нажалост, тај закон важи само за нашу националну банку. Дански закон прописује да од исте сперме 10 породица може да зачне потомке, у Холандији 25. Али када се то подигне на међународни ниво и извоз сперме, онда не постоје наднационални закони који обавезују државе да имају регистре који би били глобални“, објашњава гинеколог.

Наш здравствени систем, како каже, треба да оживи домаћу банку ћелија јер би онда могли да се пропишу испитивања на онкогене мутације.

„Пет је најчешћих. Искључићемо највећи број мутација, али опет нећемо све“, истиче Љубић.

Генетска тестирања за склоност канцеру нису уобичајена пракса

Када се прикупљају донори сперме, они пролазе кроз одређене нивое провере – медицинска документација, породична анамнеза и да ли носе неке инфективне агенсе, попут ХИВ-а.

„Уколико у породици није посотјало обољење и особа је у том моменту здрава, не може се претпоставити да носи овакав ген, односно морала би да се ураде генетичка испитивања“, наводи докторка Маја Стојиљковић из Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство.

Оно што варира од земље до земље, али се уобичајено обавља су испитивања на ретке болести – носиоци гена за цистичну фиброзу или одређене хемоглобинопатије. Међутим, и даље није учестало да се раде предиспозиције за канцер.

„Важно је напоменути да постоје препоруке да сами донори, примаоци услуге, а и потомство ураде генетске провере“, објашњава Стојиљковићева.