Доживети стоту – шта нас заиста чини дуговечним, гени или животне навике

Много тога је записано у нашим генима, али морамо имати у виду да је то једна „паукова мрежа“ коју је тешко расплести, напомиње др Ивана Бузачић, и протумачити зашто се неки ген активира или не активира, што до данас нико са сигурношћу није успео да утврди.

„Али када говоримо о самој генетици, ту је записано много тога, само је питање да ли ће то код нас доћи до изражаја или неће. Структуру гена и оно што смо наследили од наших родитеља не можемо да променимо, али оно што можемо да променимо то је то генско испољавање или ти генска експресија, како се код нас стручно каже, и то је у ствари тај епигенетички механизам. Само неких пет одсто болести је генетички детерминисано, све остало су полиморфизми на које ми можемо да утичемо или не“, објашњава генетичарка.

Када говоримо о старењу, обично бивамо свесни неких процеса који се манифестују на нашем спољашњем изгледу, пре свега кожи лица. Међутим старење, истиче проф. др Драган Хрнчић, почиње много дубље у организму и много раније него што ми то приметимо у огледалу.

„Старење почиње још на нивоу ћелије, чак и њених органела. Једна од првих ствари које показују старење јесу митохондрије. То су мале енергетске централе у нашим ћелијама које почињу да слабије праве АТП – главну енергетску монету у организму. Затим се појављују и ћелије које старе, такозване сенесцентне ћелије, или зомби ћелије које губе своју функцију, и потребно их је уклонити, па све до оних физиолошких манифестација у смислу промене, смањења вариабилности срчног ритма, губитка кондиције, мишићне снаге и неких других физиолошких показатеља“, наводи професор.

Наравно, постоје бројне стратегије које можемо да применимо како бисмо успорили ту физиологију старења, додаје др Хрнчић, и индустрија покушава да искористи те могућности како би тај наш биолошки сат који неминовно иде напред, у неку тренутак мало зауставили, мада неки покушавају и да га мало врате уназад.

Ћелијско старење се одвија на нивоу гена и на нивоу протеина, односно теломера и гликана, напомиње др Бузачић.

„То су крајеви хромозома који како се ћелије деле, тако се и теломере скраћују и онда временом што су оне краће, тако ћелије улазе у тај процес ћелијске смрти или апоптозе и тада организам почиње интензивније да стари. Организам стари отприлике како се родимо, тако се и наше ћелије деле и наравно ту су гликани, то је у ствари ћелијско старење на нивоу протеина који могу да открију много раније неке имунолошке процесе који се у нашем организму дешавају, неких 10 до 15 година раније могу да укажу на неке проблеме.“

Можемо ли да утичемо на нашу генетику

Епигенетика се управо бави тиме како наш начин живота утиче на нашу генетику. Ако променимо мало наш начин живота можда се неће испољити све генетске предиспозиције које носимо у свом ДНК.

„Многи сада користе различите дијете које су на истоку актуелне, али морамо да водимо рачуна о томе да постоји азијска, афричка и кавкаска популација и ми се јако разликујемо управо у генима који учествују у метаболизму одређених намирница. То је јако битно, као и степен физичке активности. Такође није све у тој чаробној пилули, у суплементима којима многи прибегавају гледајући друштвене мреже и сматрају да је једна пилула довољна да промени много тога“, напомиње генетичарка.

Дужина животног века је одређена интеракцијом између генетике и животног стила, додаје проф. Хрнчић.

Многи млади људи имају предиспозицију за бављење одређеним спортом, али не постану сви са генетском предиспозицијом врхунски спортисти. Оно што чини врхунског спортисту јесте тренинг и начин живота који води ка том циљу, истиче гост Јутарњег програма.

Квалитет уместо квантитета – хронолошка и биолошка старост

„Међутим, много важније од хронолошке старости јесте наша биолошка старост. И много важније од саме дужине живота је заправо дужина здравог живота. СЗО је 2020. године прогласила декаду старости, односно здравом старењу, са циљем да разбијемо мит да је потребно додати године животу, већ да додајемо живот годинама“, додаје др Хрнчић.

„Можете ви живети и 150 година, али да будете функционални, а не да једноставно не познајете своје укућане или да будете биљка. Није поента у дуговечности, већ у квалитету живота. И то је оно на шта ми можемо да утичемо кроз активацију и инактивацију гена. То је једино што можемо да променимо“, наглашава др Ивана Бузачић.

Мишићи највећи орган дуговечности

Функција наших мишића, мишићна маса, мишићна снага, је уско повезана и са животним стилом, физичком активношћу пре свега, али и са старењем, објашњава физиолог. Мишићи не служе само за кретање, већ се зна да су јако метаболички активни и да луче такозване миокине, односно мале сигналне молекуле које утичу на друге органе, па у том смислу делују и на наш мозак и штите га, побољшавају и убрзавају наш метаболизам. Повећавају осетљивост нашег тела на инсулин, побољшавају митохондријску функцију и у том смислу мишићи заиста делују на продужетак живота.

Већа мишићна маса и боља снага мишића корелира са дужим животним веком и штити нас од различитих обољења.

„И због тога један од тих физиолошких биомаркера дуговечности и обележја јесте не само мишићна маса, него и снага мишића и губитак мишићне масе. Саркопенија се појављује са старењем и ми губимо мишиће са старењем. Али много је важнија функција тих мишића. Један од лепих показатеља колико смо витални и колики је наш потенцијал дуговечности види се и у стиску шаке. Максимална снага стиска шаке је један од параметара који ми процењујемо када говоримо о медицини дуговечности“, објашњава др Хрнчић.

Рецепт за дуговечност: сан, исхрана, физичка активност и социјални контакти

Докторка др Ивана Бузачић напомиње да нам многе ствари долазе из главе, али и из стомака, јер су нам стомак и црева „други мозак“.

„Морамо водити рачуна о нашим цревима, морамо водити рачуна о мишићима, али свако од нас стари потпуно другачије и свако има другачију генетичку предиспозицију и за физичку активност. Тако да и о томе треба водити рачуна, јер истраживање, оно што ја радим последњих десетак година, показује да спортисти најбрже старе“, напомиње генетичарка.

Интензивна физичка активност, превелик замор доводи до тога да ћелије спортиста много брже старе. Зато, умерена физичка активност, добар сан, мање стреса и правилна исхрана – били би сасвим довољни за здраву старост, сматра Бузачићева.

Професор Хрнчић напомиње да су спавање, исхрана и физичка активност три основна стуба здравља, али да не смемо заборавити и социјални контакт, јер се показало да умреженост, дружење са другим људима заправо помаже да будемо отпорнији на стрес, јер управо из мозга креће сигнал који чини наше тело мирнијим.