Човек који је спасао 50 милиона живота!

Након два дана мучења и изнурености од дијареје, тромесечни египатски дечак био је превише слаб да држи усправно главу како би сисао мајчино млеко.

Доктори су већ почели да очекују најгори исход када је доведен у рехидрациони центар у Александрији. Дијареја је један од највећих убица у земљама у развоју.

Али нешто мање од четири сата након што је доведен, малишан се довољно опоравио да почне опет да сиса. И све то захваљујући јефтином раствору шећера и соли.

Доктор Хиршхорн, Американац аустријског порекла, каже да је трансформација људи након оралне рехидрационе терапије невероватна.

„Уђете у просторију и видите дете или одраслу особу на самрти. Упале очи, плитко и брзо дисање, кожа и нокти поплавели. А онда се у року од неколико сати врате у живот. Делујете као чудотворац“, наводи Норберт за Би-Би-Си.

У истраживање о оралној рехидратацији укључио се 1964. године. Служио је војску и придружио се јединици америчке Службе за јавно здравље, стационираној у Бангладешу где је управо избила озбиљна епидемија колере.

Колера иначе изазива изузетно тешку дијареју, а пацијенти врло брзо губе превише воде и, још важније, соли, и постају невероватно слаби. Кад почне дијареја пацијенти у року од неколико сати могу да падну у шок и умру. У Бангладешу је тада од колере умирало око 40 одсто заражених.

У то време, рехидратациони третман је даван интравенозно у болницама, а био је релативно скуп и недоступан онима којима је био најпотребнији.

Зато је циљ био пронаћи начин да се терапија даје орално, али су сви претходни покушаји развоја оваквог третмана пропали јер доктори нису успели да пронађу прави однос шећера, воде и соли.

Један од првих који је покушао да нађе прави однос био је Норбертов надређени капетан Роберт Филипс.

„Покушавао је са различитим односима састојака у раствору када је био стациониран на Тајвану и Филипинима, али нажалост није успео. Био је превише концентрован и у неким случајевима је погоршавао стање“, каже Хиршхорн.

Баш из тог разлога Филипс је био изузетно резервисан када му је Норберт пришао са идејом да започну истраживање о рехидратационом раствору.

„Није желео ни да чује о томе да поново покушамо све док нисам успео да му покажем где је он погрешио са пацијентима. Објаснио сам му да ће све бити у реду, уколико користимо раствор са односом састојака сличним оном који је у људској крви“, присећа се доктор.

Чак је и после тога Филипс инсистирао да, када им дајемо орални раствор, дежурамо поред пацијената све време и да при себи имамо интравенозни раствор спреман да им дамо ако њихово стање крене да се погоршава.

Норберт је постигао огроман успех захваљујући претходним напорима Филипса, али и његовог колеге Давида Сачара, који је показао да тело и даље може да транспортује соли и након додавања глукозе у раствор.

Њихов однос у раствору је кључан. Превише или премало и не само да раствор можда не би имао ефекта, већ би направио више штете него користи.

„Главни концепт је да пацијенти апсорбују течност и смање њено избацивање из тела“, објашњава Норберт.