Свиње ће нам ускоро спасавати животе

Уколико би органи животиња били коришћени за спасавање људских живота, да ли би то значило да постајемо мање хумани, пита Френк Свејн, новинар Би-Би-Сија.

„Замислите да вам срце посустаје са радом. Очајнички вам је потребна трансплантација. Сваког дана ваша породица нервозно очекује позив из болнице са вестима о донору. Онда једног дана напокон стигне позив. У свом узбуђењу пропуштате да чујете све што вам доктор саопштава Постоји нешто што би требало да знате, донор је свиња“, каже Свејн.

Овакав сценарио могао би да постане сасвим могућ, с обзиром на вест да је свињско срце преживело више од годину дана након трансплантације у бабуна.

Овај подухват, који је предводио доктор Мухамед Мохуидини са Националног института за срце, плућа и крв у Мериленду, подржава став особа које тврде да органи животиња могу бити коришћени како би се помогло људима који су на дугим листама чекања за трансплантацију.

Међутим, овакве процедуре могле би да покрену одређена незгодна питања о томе шта би значило бити човек у будућности.

Уколико може да се пресади свињско срце, који би још делови могли да се користе како би променили тела и да ли ће узимање нељудских органа променити однос према животињама, па чак и према нама самима.

Ксенотрансплантација - коришћење животињског ткива на људима, своје корене вуче од 1682. године, када је холандски хирург Јоб Јансон ван Мекерен известио да је лобања руског војника поправљена фрагментом псеће коске.

Касније, пионирске технике зашивања крвних судова Алексиса Карела направиле су пут за прве ксенотрансплантације органа 1902. године, али смо морали да чекамо све до 60-их година прошлог века како бисмо видели неки смислен прогрес када су доктори остварили ограничен успех при трансплантацији органа примата.

Данас, међутим, примати више нису погодни донори услед проблема који се тичу преношења болести и етичких импликација спровођења експеримената на приматима. Притом, тело би највероватније одбацило те органе.

„Највећа препрека ксенотрансплантацији била је имунолошка реакција“, тврди Мохуидини.

Са друге стране, свиње су се показале као бољи донори, барем када су тестови на бабунима у питању.

Свињско срце је по својој анатомији веома слично људском, са собом носи мање ризика од могућих вируса и животиње брзо расту што их чини сјајном заменом.

Мењајући генетику свиње, Мохуидини је успео да учини пресађено срце невидљивим за бабунов имуни систем.

Две генетичке промене смањиле су могућност имуног система бабуна да идентификују срце као страно тело. Међутим, како би изгледао свет у коме би вршили трансплантације животињских органа?

Сасвим сигурно је да неће бити претерано другачији од тренутног где гајимо свиње због њиховог меса, као што смо то чинили и стотинама година у прошлости.

Иако сада можемо само да нагађамо, рушење биолошких баријера које нас раздвајају од звери, могло би да доведе до бројних нових процедура.

Можда најважније од свих питања могло би да буде - да ли уздизање скромног прасета на пиједастал суперхероја који спасава људске животе може да промени однос према животињи коју смо навикли да гледамо само у тањиру. Да ли бисмо мирне душе могли да седнемо за сто и погледамо оброк, знајући да је у тој свињи исто срце које бије и у грудима неког нашег рођака?

Вероватно ће једног дана наука отићи толико далеко да ће се узгајати персонализовани љубимци, који ће савршено допуњавати људе у случају да им изненада буде потребно срце или бубрег.

Узгајање меса животиња како би се заменили људски органи ће без сумње променити то шта те животиње представљају људима и шта значи бити „потпуно човек“. Само је потребно ослушнути сопствено срце како лупа у грудима, да би схватили зашто.