„Сиротињска храна“ најиздашнији извор протеина

Народна изрека каже „Пасуљ јунака храни“, али због хранљивих и лековитих састојака ове биљке, сасвим би се оправдано могло рећи да пасуљ и храни и лечи.

Иако га често називају сељачком и сиротињском храном, пасуљ је једна од најкориснијих намирница, најиздашнији извор протеина и, за многе, најукусније јело наше националне кухиње.

Пасуљ је једногодишња биљка из рода махунарки која је због својих лековитих састојака обавезан део наше исхране.

Зато се све чешће налази на трпезама најватренијих поборника здраве исхране.

Пасуљ је веома калорична намирница и у зависности од врсте, може имати од 282 до 302 калорије на 100 грама.

Значајан је извор биолошки храњивих материја, па у просеку 100 грама пасуља садржи око 52 грама угљених хидрата, 26 грама беланчевина, два грама масти, четири грама влакана, есенцијалне аминокиселине, фосфор, калцијум, калијум, магнезијум и гвожђе.

Иако постоји више од 70 сорти пасуља, у Србији се највише узгајају градиштанац, тетовац, бисер, галеб, златко, чучавац, сремац...

Ове и друге сорте познатије су по народним називима: бели пасуљ тетовац, бели ситни пасуљ, црвени пасуљ, пасуљ трешњевац, жути пасуљ.

Пасуљ се тешко вари јер се беланчевине и угљени хидрати које садржи у телу разграђују на различите начине.

Без љуске, која се после стајања у води и бубрења скида, пасуљ је лакше сварљив и тада се обично од њега праве каше.

Познато је да пасуљ надима, па му зато треба додавати зачине који неутралишу гасове, попут кима, ђумбира и листова нане. Гасове стварају љуске пасуља, које су богате влакнима.

Истраживачи Школе за јавно здравље при Харварду тврде да анемичне особе и оболели од остеопорозе не би требало да једу пасуљ, јер садржи фитинску киселину која отежава апсорпцију гвожђа и калцијума. Бубрежни болесници не смеју да га једу због високог садржаја беланчевина.