Читај ми!

Ако ванземаљци пронађу „Војаџер 1“, хоће ли разумети поруку са Земље

Поздрави на 55 језика, музика из различитих крајева света, слике Земље и упутство како пронаћи нашу планету – све је то стало на златну плочу која већ готово пола века путује кроз свемир. Сонда „Војаџер 1“ сада је достигла удаљеност од једног светлосног дана од Земље, али остаје питање да ли ће поруку икада неко пронаћи и разумети.

Ако ванземаљци пронађу „Војаџер 1“, хоће ли разумети поруку са Земље Ако ванземаљци пронађу „Војаџер 1“, хоће ли разумети поруку са Земље

У дубоком свемиру налази се порука наше врсте намењена свакој другој врсти која би могла да је дешифрује. Она објашњава ко смо и како се може пронаћи наша планета.

Ове информације забележене су на две златне плоче, налик винилским грамофонским плочама, причвршћене за сонде „Војаџер 1“ и „Војаџер 2“, које је НАСА послала у свемир седамдесетих година прошлог века.

„Војаџер 1“ остварио је још један подвиг. Објекат који је направио човек и који је стигао најдаље у свемир, после 50 година достигао је удаљеност од Земље која одговара једном светлосном дану – раздаљини коју светлост пређе за 24 сата, односно око 26 милијарди километара.

Плоче су пројектоване тако да трају милијарду година. Због тога ће њихов садржај наставити да путује ка звездама, без обзира на то да ли ће наша врста и даље постојати на Земљи.

Оно што се не зна са сигурношћу јесте како би нека хипотетичка ванземаљска врста могла да дешифрује садржај плоча, уколико их икада неко пронађе.

На раменима дивова

Свемирске летелице „Војаџер“ имале су седамдесетих година прошлог века до тада невиђену мисију. Требало је да постану први објекти које је човек направио, а који ће напустити Сунчев систем.

Професорка физике и астрономије Пријамвада Натараџан са Универзитета Јејл у Сједињеним Америчким Државама објаснила је за     да је за то било неопходно превазићи технолошка ограничења тог времена.

„Једноставно нисмо имали довољно снажну ракету да напустимо Сунчев систем. Ракете нису могле да достигну брзине неопходне да се ослободе гравитационог привлачења Сунца“, објашњава Натараџанова.

Међутим, постдипломци Мајкл Минович (1935–2022) и Гари Фландро пронашли су решење. Предложили су коришћење гравитационог убрзања планета, односно „крађу“ енергије из њиховог орбиталног кретања.

На тај начин сонде би добиле додатни подстицај за убрзање, без потребе за трошењем додатног горива.

Ипак, једна или две планете не би биле довољне. Било је неопходно искористити гравитационо убрзање приликом проласка поред више планета Сунчевог система како би летелица достигла брзину довољну да се ослободи Сунчевог гравитационог привлачења.

За то је било неопходно да планете буду у одговарајућем међусобном положају.

„Овакво поравнање планета, које омогућава изузетно ефикасно коришћење гравитације, дешава се само једном у 175 година“, објашњава Натараџанова.

„Зато је 'Војаџер', на неки начин, добијао убрзање прелазећи из зоне гравитационог утицаја једне планете у зону утицаја следеће“, додаје професорка.

Комуникација са свемиром

Астрономи Карл Сеган (1934–1996) и Френк Дрејк (1930–2022) сматрали су да ово јединствено путовање у дубоки свемир представља изванредну прилику за покушај комуникације са могућим ванземаљским цивилизацијама.

Окупили су малу групу људи и поверили јој велики задатак – да осмисли поруку за ванземаљце, испричао је за Би-Би-Си директор пројекта златне плоче Џон Ломберг.

„Било је то лудило. Имали смо само неколико недеља, никакав буџет и готово нимало људи. Била је то невероватна трка с временом, готово да нисам спавао“, присећа се Ломберг.

То није био први покушај НАСА да успостави комуникацију са могућим ванземаљцима. Већ су постојали покушаји слања радио-таласа, а претходна мисија „Пионир“ носила је металну плочицу са угравираним приказима.

Међутим, златне плоче имале су много већи потенцијал, према речима ауторке научних документараца и Сејганове удовице Ен Друјан.

„Плочица на 'Пиониру' представља неку врсту аутомобилске регистарске таблице, револуционарне за своје време“, објашњава Друјанова за Би-Би-Си.

„Али на плочу, грамофонску плочу, могуће је сместити огромну количину слика, музике и информација. То је био идеалан начин за слање информација који нам је у том тренутку био доступан“, истиче Друјанова.

Повећање капацитета за пренос података значило је да је главни задатак постао осмишљавање поруке коју је требало кодирати.

Порука

Прва дилема са којом се суочио тим задужен за пројекат златних плоча била је како комуницирати са интелигенцијом за коју не постоје никакви докази да заиста постоји.

„Људска бића су романтична“, изјавила је за Би-Би-Си астробиолошкиња Бетул Качар са Универзитета Висконсин у Медисону.

„То је порука послата у свемир, а да не знамо да ли ће је ико примити. Створили смо поруку за примаоце за које чак не знамо ни да ли постоје“, каже Качарова.

Постојао је и проблем како таквој могућој интелигенцији објаснити начин репродукције плоче.

„Предња страна плоче заправо садржи низ упутстава о томе шта треба урадити са тим предметом“, објашњава Ломберг.

„Уз плочу смо приложили и звучницу и иглу како би могла да се репродукује“, додаје Ломберг.

Творци плоче веровали су да би физика и математика могле бити заједнички језик људи и неке друге врсте способне за путовање кроз свемир, будући да њихови закони важе у свим деловима универзума.

Пројектанти су употребили дијаграм структуре атома једног од најједноставнијих и најраспрострањенијих елемената у универзуму – водоника – како би приказали прелаз између два енергетска стања, који може да послужи као временска јединица. Тај процес одвија се на исти начин било где у космосу.

Надали су се да би могућа ванземаљска интелигенција која пресретне сонду могла да протумачи тај прелаз као јединицу времена.

Користећи ту временску јединицу, помножену вредностима записаним бинарним кодом на омоту плоче, ванземаљска интелигенција могла би да утврди брзину неопходну за њену репродукцију.

Ако успеју све то да дешифрују, могли би да чују како им говоримо „здраво“ на најмање 55 језика.

Затим би чули колекцију звукова са наше планете. А према речима Ен Друјан, било би незамисливо направити такву плочу без музике која одражава нашу разноликост.

„Желели смо да укључимо музику јаванског гамелана, јапанске флауте шакухачи, перуанских флаута и сенегалских удараљки“, присећа се Друјанова.

„То нас је потпуно заокупљало и били смо тога свесни. Зато смо се обраћали великом броју композитора, музичара и етномузиколога“, додаје Друјанова.

Шта је изостављено

Још један фасцинантан део садржаја плоча чини 116 слика.

Оне ће моћи да буду приказане само ако онај ко пронађе плоче схвати да су неки од снимљених звукова заправо подаци. Сваки врх звучног сигнала одговара одређеној нијанси сиве боје, а заједно формирају фотографију.

Ломберг је био задужен за избор слика – дијаграма из биологије и људске анатомије, пејзажа, технологије и животиња. Ипак, признаје да је било немогуће направити потпун избор.

„Не можете представити Земљу са 100 слика“, изјавио је за Би-Би-Си.

„Чак ни са хиљаду. Како смо могли да изоставимо пирамиде? Пећинску уметност? Мачке?“, пита се Ломберг.

Ен Друјан је затражила од Сегана да на плочу укључе нешто много личније – снимак њених можданих таласа, забележених током медитације.

Сеган и Друјанова су непосредно пре тога једно другом признали љубав, а надала се да би нека далека цивилизација једног дана могла да дешифрује шта су осећали.

„Карл ми је упутио свој блистави осмех и рекао: 'Па, милијарду година је веома дуго, Ени. Можеш то да урадиш'“, присећа се Друјанова.

Омот плоче има још једну функцију – да покаже где се налазимо у универзуму.

Линије приказују положај наше планете у односу на 14 пулсара, звезда које се веома брзо окрећу, од којих свака има јединствен ритам и које би могле да послуже као светионици за одређивање нашег положаја.

Критичари су истицали да је приказ човечанства претерано оптимистичан. На плочама нема ратова, геноцида ни глади.

„Желели смо да нас памте по Моцарту, а не по Хитлеру“, објаснио је Ломберг.

Ипак, напетости тог времена нашле су своје место на плочи. Током медитације, Ен Друјан није могла да престане да размишља о Хладном рату (1947–1991) и нуклеарној претњи.

Када је Сегану признала шта се догодило, сматрао је да је то савршено. Астроном је веровао да би признавање неуспеха наше врсте учинило да у очима ванземаљаца делујемо мање претеће.

Наравно, ништа од тога није важно ако нико никада не пронађе плоче.

„Ја сам астробиолошкиња, трагам за животом у универзуму“, изјавила је Качарова. „Могуће је надати се.“

„Али сасвим друго питање јесте да ли ће нека ванземаљска врста успети да развије технологију и користи је на исти начин као ми, како би декодирала оно што смо послали“, истиче Качарова.

Ен Друјан радије размишља на дуже стазе.

„За милијарду година Земља ће бити непрепознатљива. Све што волимо ће нестати. Али 'Војаџери' ће наставити да певају у наше име.“

четвртак, 19. новембар 2026.
14° C