Зашто је Хитлер обожавао оперу „Мајстори певачи“

Опера Мајстори певачи из Нирнберга је најдужа појединачна опера Рихарда Вагнера – траје четири и по сата. За разлику од већине његових музичких драма, она нема митолошку позадину и због тога се назива и његовом најсветовнијом опером. Важи и за Вагнерову „највише немачку“ оперу.

Мишљења су подељена када је реч о томе како је поставити: да ли истаћи њену комичну страну или је то озбиљан комад који говори о немачким врлинама – али са елементима антисемитизма?

У овогодишњој новој поставци на Бајројтском фестивалу, редитељ Матијас Давидс и жели да истакне комичне елементе опере. Зашто то може да засмета? И о чему се ради у опери?

Љубавна прича, уметност и правила

Радња је смештена у Нирнберг средином 16. века, који је тада био један од најважнијих немачких трговачких центара. „Мајстори“ су били признате занатлије и уметници, а титулу им је додељивао само еснаф, по строгим правилима. Међу њима су и мајстори певачи.

Заплет је љубавна прича, као у бајци: млади сиромашни витез Валтер, који је тек стигао у град и Ева лепа ћерка златара заљубљују се на први поглед. Међутим, отац је већ био одредио да ће своју јединицу дати ономе ко сутра, на Ивањдан, победи на такмичењу мајстора певача. Ева може да одбије победника, али онда остаје неудата.

Витез новајлија не зна правила певачког заната и не пролази на аудицији – због своје неконвенционалне технике певања. Јер, градски чиновник Бекмесер и мајстор певач, који себе сматра најизгледнијим, ако не и јединим кандидатом за победу, добио је задатак да води рачуна о поштовању правила и то чини гротескно строго, ометајући свог ривала.

Међутим, обућар и песник Ханс Закс (који је историјска личност) сматра да је тиме учињена неправда. Иако старији удовац и сам потајно жели Еву, одлучује да помогне витезу који има уметнички таленат.

И мада неталентовани чиновник Бекмесер краде песму, коју је витез написао инспирисан сном, на крају је племић могао да се докаже и одушеви публику.

Али, разочаран одбијањем претходнога дана због крутих правила, витез не прихвата да постане мајстор певач, већ хоће само Еву.

„Највише немачка“ Вагнерова опера с антисемитизмом?

Тада му Ханс Закс снажним речима предочава значај мајсторства за немачку уметност: „Не презрите ми мајсторе и поштујте њихову уметност!“ Витез на крају постаје мајстор певач, а сви окупљени радосно славе старог мајстора и његову мудрост.

То је један од разлога зашто се Мајстори певачи из Нирнберга често описује као Вагнерова „највише немачка“ опера.

То тако види и Бари Коски, први јеврејски редитељ који је у Бајројту 2017. поставио Мајсторе певаче. Рођени Аустралијанац познат је по томе да се бави Вагнеровим антисемитизмом.

Он је ту оперу инсценирао као „хајку на јеврејског певача“, којег види у лику Бекмесера. „Не бавим се јеврејском културом, већ пародијом антисемитизма“, објаснио је Коски у документарном филму Дојче велеа Зашто је Хитлер обожавао Вагнера. Бекмесер је отелотворење жртвеног јарца који сноси сву одговорност, целу трауму једног народа. „Управо се о томе ради. У мојој продукцији, они га праве Јеврејином.“

Да ли се и у којој мери јеврејски ликови појављују и карикирају у Вагнеровим операма и данас је предмет дискусије међу стручњацима. Наводно се композитор о томе никада није изјаснио, али он је свакако био отворени антисемита. Написао је памфлет под насловом „Јудаизам у музици“ у којем је оцрнио музику јеврејских композитора, тврдећи да су они само у стању да копирају друге.

Музиколог Јенс Малте Фишер види конкретне антисемитске алузије у опери Мајстори певачи. Градски чиновник Бекмесер пева нарочито лоше, а уз то и краде туђе песме.

„То 'брљање, шврљање', Вагнер у памфлету заиста описује као обележје музике у синагогама. И каже: 'Како неко уопште може тако да пева, то све је апсолутно ужасно.' Чини ми се да је Вагнер то овде пародирао, на веома упечатљив начин“, каже Јенс Малте Фишер у документарном филму Дојче велеа.

Вагнер – инспирација за Хитлера неоствареног уметника

Рихард Вагнер је био музички геније, унео је револуцију у свет опере својим концептом свеобухватног уметничког дела. Замислио је симбиозу текста, музике, режије, сценографије и архитектуре – све из једног извора. За своја дела, Вагнер је замислио и на крају и створио оперску кућу у Бајројту. Тамо је први пут оркестар био невидљив, смештен у „оркестарској рупи“ испред позорнице, а док је публика седела у потпуном мраку, осветљена је била само позорница.

То је инспирисало Адолфа Хитлера, који је рођен шест година после смрти Вагнера – свог омиљеног композитора. Био је редован посетилац Бајројтског фестивала и пријатељ са породицом Вагнер која га је организовала, и која је још 1923. приступила Националсоцијалистичкој немачкој радничкој партији (НСДАП).

Диктатор, који је желео да студира уметност, видео је сродну душу у композитору који је својим монументалним звуком у 19. веку одушевљавао масе. Хитлер се лично ангажовао у мегаломанским музичким и архитектонским пројектима.

Нацисти су с много патоса и озбиљности Мајсторе певаче представљали као узор немачке опере: била је редовно извођена уочи партијског конгреса у Нирнбергу, а Хитлер би бирао диригента и извођаче.

Почевши од 1935. ти конгреси нациста били су велики шоу: Читав град би постао кулиса, са заставама које су се вијориле улицама током маршева нациста, огромна бина, светлосни ефекти и маса људи.

Нацистички сценограф, СС-оберфирер Бено фон Арент који је то све инсценирао, и у кључној завршној сцени Мајстора певача из Нирнберга на позорницу је испред средњовековних кућа убацио низ дугачких застава у нацистичком стилу.

Бајројт 2025: Мајстори певачи као комедија

Фестивал Вагнера у Бајројту почиње премијером нове продукције Мајстора певача, овог петка 25. јула 2025. Карте су одавно распродате за свих седам извођења на Фестивалу који траје до 26. августа.

У новој продукцији комични аспекти играју главну улогу. У либрету Мајстора певача има много комичних ситуација и елемената, рекао је редитељ Матијас Давидс на конференцији за новинаре. „Ту постоји и језичка комика и комика ситуације“, а неки ликови очигледно припадају комичном жанру. „Стално откривам нове елементе хумора, који су можда и изненађујући.“

У програму Бајројтског фестивала о овој опери драматург Кристиф Вагнер-Тенквиц пише: „У опери се ради о борби (у другом чину и у виду праве масовне туче), о победи (у љубави и у наклоности народа), као и о поразу (не у смртоносном, већ у болно срамотном облику). Дело се у великој мери представља као музичка комедија. То што се овде сусрећемо и са сплеткама, бруталношћу, подлошћу, дубоко проживљеном љубављу и болном резигнацијом, није у супротности ни са законима комедије, ни са хумором Рихарда Вагнера.

Вагнер-Тенквиц на крају поставља питање: да ли похвала „части немачких мајстора“ у финалу заиста мора да се схвати искључиво као осуда свега што није „немачко и аутентично“? Зар не бисмо сви могли постати мајстори (и мајсторице), када бисмо успели да обуздамо „стари занос“, када бисмо, да се изразимо савременим језиком, коначно научили да се према себи и другима односимо с више љубави?“.