Пијани механизам на који се плаћао порез – сат на Петроварадину добија ново рухо

Сат датира из прве половине 18. века, и стопио се са Гибралтаром на Дунаву, као и са људима, којима је некада озбиљно помагао да се снађу са рачунањем времена. Упознао је амбиције различитих освајача, али је одолео времену.

На том путу, нашла се и суперћелијска олуја, тек да још мало потврди његов надимак – Пијаног сата. Многи не знају, да је тај надимак добио због инверзије казаљки, јер мала показује минуте, а велика сате.

После реконструкције, казаљке су позлаћене, као и горњи део куполе, и то су оне разлике које се могу видети на први поглед.

Лајош Лукачи већ више од три деценије брине о сату, и буквално најбоље познаје његову душу.

„Сад кад је била скела око сата успоставила се могућност да се скину казаљке, осовине и механизми сата. На врху куле је мобилијар који се састоји из јабуке, показивања страна света и ветроказа. Олуја је све то оборила и срушила, и током прикупљања тих делова, успоставила се дијагноза да то није рационало направљено, и одлучило се да се направе нови елементи. То је направљено и позлаћено“, рекао је Лукачи.

Јабука се састоји из 36 делова.

„То су кришке које треба саставити и обод направити да буде као претходна, стара“, додаје. Лукаши истиче да се у доба када је сат постављен, мало другачије живело: „Није се тако журило. Чујност је била већа, видност је била већа, није било аеро и фонетичког загађења. Од тог времена, до данас, тај сат тако функционише, на оригиналан начин“.

Сат је занимљив и по томе што је за њега, у време Турака био одређен посебан порез на њега – сатарина.

Лукачи је случајно постао чувар сата. Пре 38 година, посматрајући казаљке које се померају на торњу, са Петроварадинске плаже, у друштву Лапу Иштвана, који се тада испред ЈП Градско зеленило, бринуо за његово функционисање, понудио је да погледа сатни механизам, и проба да га оживи. Добио је његову дозволу.

Променио је зарђале делове, направио нове у својој ковачкој радионици, и ни сам није био сасвим уверен да ће механизам прорадити без одступања, али управо то се догодило.

Данас, 38 година касније, урадио је то много пута, зато га многи познају као чувара сата и наслеђа из прве половине 18. века. За неколико година, биће то пун радни век, а његова вештина је преко потребна, како би сат наставио свој живот.

Срећом, његовим путем кренула је и ћерка Андреа, једна од ретких жена ковача у свету. Недавно је приликом гостовања председника Француске Макрона, као један од домаћина, и њему објашњавао тајне Петроварадинског сата.

После пожара 1941. године који је гром изазвао, војне власти су 1952. године урадиле последњу озбиљније рестаурацију шта, каже Лукачи. Данас након 73 године, док је радио на казаљкама, приметио је на њима позлату испод белог слоја, што наводи да је ово био и њихов аутентични изглед са почетка осамнаестог века, који је сада враћен.

Иначе, слика сата под скелама, утицала је и на посао са разгледницама, јер је један од централних мотива на писмима која одлазе из Новог Сада у свет, па ето, време му је било да се и он занови и добије мало златних детаља.