Дортмундом никад не ходаш сам

Можда сам у граду провео и десет дана. Али на парче. Дошао бих у рано поподне, преноћио у неком од јефтинијих хотела да бих сутрадан, најчешће у свитање, главном улицом пешачке зоне пошао ка железничкој станици. Тако сам успевао да ухватим рани аутобус за аеродром.

Дортмунд је за мене био звук котрљања точкића кофера у зору, звук који ми се враћао празном улицом као изломљена јека.

Дортмунд је и ваздушна капија Балкана. Захваљујући мађарској нискотарифној компанији, са аеродрома удаљеног пола сата од града, људи путују у места за која су у западним земљама једва и чули: Ниш, Тузла, Клуж.

Планетарна Борусија

Иначе, ретко који туристички водич препоручује Дортмунд. Град нема келнску катедралу ни Бранденбуршку капију, није од себе маркетиншким триковима створио мит о шминкерској престоници пива као Минхен. Али Дортмунд има Борусију.

Она је за град била и остала далеко више од жуто-црног фудбалског клуба, једног од ретких који се повремено умео успешно супротставити моћном минхенском Бајерну.

Симбиоза града и клуба видљива је чим са железничке станице пођете према центру. Поред широких степеница које воде према пешачкој зони, са десне стране, на зиду је исписано у црно-жутој комбинацији боја: „Добро дошли у главни град фудбала“. Поред тога је продавница за фанове Борусије – дрес кошта тричавих осамдесетак евра, али за праву љубав паре не значе ништа. А неких стотинак метара иза тога је Музеј фудбала, модерна и репрезентативна стаклена коцка у коју је спаковано много тога што радује сваког љубитеља фудбала.

Борусија има највећи стадион у Немачкој. Раније се звао Вестфалијски стадион – али према новим обичајима у фудбалу, стадион се назвао према спонзору „Сигнал Идуна парк“.

И пиво је нераскидиво повезано са градским идентитетом. Привилегија да се у граду прави пиво стечена је 1293. године. Када се томе додала радничка, рударска традиција, а потом и фудбал оличен у Борусији, настаје мешавина која данас сачињава Дортмунд.

Једна анегдота нам потврђује ово савезништво. Кажу да су младићи који су оснивали Борусију 1909. то урадили јер им је поп бранио да недељом играју фудбал унутар црквене спортске секције. Када су се састали да оснују клуб без попа – у кафани је на зиду била реклама пивнице Борусија. Нису имали име, па су га позајмили.

Музеј фудбала није једина занимљива културна институција која се не боји додира са другим облицима живота. На пример, Музеј за историју уметности и културе, смештен у репрезентативној згради у којој је некад столовала банка „Шпаркасе“, поред збирки које се односе на културни и уметнички развој човечанства, има и сталну изложбу којој је тема – геодезија.

Сви инжењерски оријентисани позиви, са геометрима на првом месту, имају тако у Немачкој свој храм културе у којем могу да виде како се њихова наука о премеравању земље развијала кроз векове.

Класика уз мирис оријенталног роштиља

Иако Дортмунд има и своје латинско име – Тремонија – у темељима града нису староримске грађевине. Римљани никада нису господарили толико источно од Рајне. Град су основали франачки краљеви, много после пропасти римске империје. У претходна два века град је био познат по челику, угљу и пиву.

Сада, када је Немачка одлучила да смањи производњу енергије засновану на угљу, Дортмунд се преображава у град осигуравајућих друштава, мале привреде и знања – на скоро шест стотина хиљада становника, више од 50.000 су студенти, углавном на познатом Техничком универзитету.

Кренем ли од железничке станице лево од степеница, поред градске библиотеке, наићи ћу после десетоминутне шетње на Концертхаус – концертну кућу. Изграђена је усред четврти која се наслања на железничку станицу на северном делу градског језгра. У том је крају више од половине становништва страног порекла.

Филхармонијска грађевина најбоље показује вољу града да буде и нешто више од индустријске метрополе која тражи место у постиндустријској ери. На месту старог биоскопа Унион који је срушен заједно са оближњом робном кућом настала је грађевина чија акустика може да издржи светску конкуренцију. Од септембра 2002. Дортмунд нешто значи на мапи градова са великим филхармонијским бинама.

Брикенфиртел – тако се зове овај кварт – остао је познат по ресторанчићима са брзом храном, од класичног хамбургера преко либанске шаварма пилетине до турског донера. Ту сам провео угодних сат времена, жваћући оријентално наштиману храну, пијуцкајући индустријску лимунаду и посматрајући живост на Брикенштрасе.

Лука на каналу

Дортмунд је у својој историји постао један од највећих лучких градова Европе – без реке или мора. После седмогодишње градње 1899. отворен је канал Дортмунд–Емс који је фактички повезао амбициозни индустријски град са речним и морским саобраћајним токовима. Тако је у градске железаре воденим путем – од којег је канал заузимао преко 200 километара – почела да стиже шведска гвоздена руда, а у иностранство је отпреман немачки угаљ, као и високоцењени челик.

Пошто се у овом веку тај речни саобраћај све више усредсређује на друге производе, стара индустријска четврт око дортмундске луке постаје омиљено место за становање. Иако је овај део града тешко страдао у Другом светском рату, бројне старије грађевине су остале неоштећене или су поправљене према оригиналним нацртима.

У временима када су сви хтели да станују у центру, кирије су овде биле повољне. То је најпре привукло студенте, потом такозвану „креативну индустрију“ – људе из света уметности, дизајна, културе – уследиле су фирме за информационе технологије. Гастрономска понуда је постала све шароликија. Да би на крају постало „фенси“ ту живети и излазити. Све ме то подсетило на развој околине око Бетон хале у Београду.

У сенци Светог Рајнолда

Време је за кафу у хладу, на главном градском тргу – Алтер маркту – надомак најмаркантније цркве у центру, која је додуше евангеличка, али има јасну романичку структуру. Она је посвећена заштитнику града који се званично зове Рајнолдус, али има више имена, у зависности од тога ко прича причу о њему. У Порајњу, он је Рајнхолд Келнски.

Међутим, као што су средњовековни преписивачи некада преко саструганог првобитног текста исписивали нови, тако се испод фигуре келнског свеца који је био заштитник зидара и вајара, јер је носио камење за градњу прве келнске катедрале, помаља историјско-уметничка фигура племића и ратника који се на француском звао Рено, а на италијанском Риналдо Монталбански.

Дортмунд је од те две приче током времена направио једну, своју, која у најкраћим цртама иде овако: Према француској јуначкој народној песми Шансон де жест – племић се замерио свом ујаку Карлу Великом, пркосио му је седам година. Његова мајка, Карлова сестра Аја, измолила је од брата да се помири са сестрићем. Моћник је пристао, али је казна коју је изрекао погодила епског јунака у срце – животом је морао да плати његов коњ Бајард, који, као што се зна по Шарцу Краљевића Марка, свом витезу уме да буде више од коња. Њега су удавили у реци. Из туге за коњем, племић крене у Свету земљу.

Овде се дортмундска верзија приче наставља тако што се из Свете земље враћа светац Рајнолд који тегли камење за цркву у Келну. Убили су га други надничари јер је узимао мање новца за тешке послове. Данашњим речником, примењивао је дампинг у формирању цене свог рада.

Наводно се запрега која је његово тело повезла на сахрану није зауставила пред келнским црквеним гробљем већ се својевољно упутила ка Дортмунду. После тих стотинак километара који деле два града, запрега је стала баш где треба. На том месту је сада дортмундска црква названа по градском свецу.

Успон, уништење, васкрснуће

Али то није све. Светац је у представи људи из Дортмунда постао пре свега – борац. Док га у Келну доживљавају као мирољубивог божјег радника, у Дортмунду му приписују нека ратна чуда. Када је келнски бискуп у касном 14. веку дигао војску на непослушне становнике Дортмунда, многи у граду су се клели да је њихов светац стајао са браниоцима на зидинама, хватао камену ђулад из катапулта и бацао је назад на непријатеља.

Да је дортмундски светац епски јунак постало је јасно и у Првом светском рату. Заједница протестантских верника окупљених око Рајнолдове цркве – а протестантска верзија хришћанства је била доминантна у граду – одлучила је да црквена звона поклони немачкој царској армији, и то да би се претопила у топове.

Тај вишак патриотизма неколико деценија касније биће незамислив. У то свако може да се увери на Тргу мира, где између старе и нове Градске куће самује споменик миру. Дортмунд зна зашто има такав трг, зашто се други трг у центру зове по Хирошими, зашто има споменик миру. Нацистичке мегаломанске и злочиначке амбиције Дортмунд је платио потпуним уништењем.

У Другом светском рату град је као један од главних индустријских центара Рурске области преживео 105 ваздушних напада. На град је пало преко 22.000 тона бомби. Само у једном дану, марта 1945. пало је 4.800 тона бомби. Страдала је и црква у чијој близини седим и размишљам о ћудима историје, испијајући кафу. Црква је обновљена 1956. године.

Никад нећеш ходати сам

Ове суботе, док сам у Дортмунду, Борусија гостује у Фрајбургу. У срцу града све баште пред кафанама су пуне, једе се јака храна, пије јако пиво, навија се. Ту ћете видети жене са црно-жутим шаловима, зајапурене од пропуштених шанси, човека који по свему изгледа као бизнисмен у скупом оделу, осим што испод лаког, летњег сакоа носи Борусијин дрес. Овде ћете видети и бескућника како спава насред улице, док се унаоколо пролама урлик фанова, јер је Борусија дала гол у Фрајбургу.

Гужву мирно посматра споменички лик „Дувача“ који краси фонтану. Он указује на средњовековни дортмундски обичај да на пијачном тргу забаву нуде путујући музичари. Пандемија им је ове сезоне покварила посао, али фигура је ту да подсети на то да су градови без музике глуви и неми. Музика наставља прекинуту комуникацију другим средствима. Зато нас споменик под називом „Комуникација?“ немачког вајара Хајнриха Брокмајера већ скоро четири деценије опомиње да не заћутимо као његове две седеће, а лебдеће бронзане фигуре у Кампштрасе.

Ово је град у који су се стотинама година досељавали. Најпре, од пре два века пољски рудари. Онда, шездесетих, Југословени, Италијани, Грци и Турци. Напослетку, избеглице из арапског света. Њихова деца на путу до школе већ носе жути Борусијин дрес.

Следећи пут морам изабрати дан када Борусијa игра код куће. И на време набавити карту. Да чујем уживо како хор фанова пева:

Walk on, walk on
With hope in your heart
And you'll never walk alone

Ред је да се ко зна који пут опростим од Дортмунда. Да пођем даље, са надом у срцу. Ујутро ће се овим празним улицама поново разлити звук точкова мог кофера. Град који се није пробудио, у којем се дан дели од ноћи, макар за трен је само мој. Ако ослушнем, могу из дубине чути како тихо куца његово велико, рударско срце. И онда опет знам да том улицом никада не ходам сâм.