Добрила је поносна на своје еко-производе, и асурџијски занат који се граничи с уметношћу
Добрила Петровић из Мајура код Јагодине једна је од ретких жена у Србији која се и у осмој деценији живота бави асурџијским занатом. Већ 30 година истрајава у изради цегера, ташни, простирки и многих других предмета, а вештином израде прелази границу између заната и уметности.
Добрилини прсти вешто преплићу шевар на разбоју. Научила је да тка још као девојчица, али је много касније заволела да ради са материјалом који је, како каже, врло захтеван за обраду.
„То је водена биљка, то у води расте. Док се тај материјал набави, складишти, онда док се основе, док почне да се ради. Али ако нешто волиш и кад погледаш готов производ, онда ти није ништа тешко да урадиш“, објашњава Добрила.
Асурџијским занатом Добрила се активно бави више од 30 година. Поносна је на мајсторско писмо, али и награде и признања које је добијала на етно сајмовима. У Словенији је на фестивалу старих заната промовисала женске рукотворине.
„Кад дођу да погледају асуру или цегер и кажу ‘јао, то је некад било најлепша торба, најлепши цегер, ми нисмо имали кесе или друге торбе то нам је било', и они су одушевљени, а и изненађени су што још постоји неко да ради тај занат“, наводи вредна ткаља.
Занат ће на понос и дику, нада се Добрила, наставити њене унуке које већ сада знају да много тога направе од шевара који стиже са обала Дунава.
„Ја њима не дајем играчке кад дођу, него то је њихово да узму икебане да раде да праве цветове. Оне то лепо аранжирају. И ја кажем, оне су кроз игру заволеле то да раде и научиле то да раде“, истиче Добрила Петровић из Мајура.
Док се епидемијска ситуација не поправи и поново крену манифестације по Србији, Добрила вредно ради. Највећа награда јој је, каже, када види да њене торбе од еколошког материјала жене носе и више од десет година.
Коментари