Римљани и када се свађају, као да певају

Град Рим је на обалама реке Тибар, не на мору. Авион вас на римски аеродром „Леонардо да Винчи“ ипак спушта правећи круг изнад Средоземног мора. У возу или аутобусу који саобраћају до главне железничке станице „Термини“ имате довољно времена – скоро читав сат – да видите како се медитеранско растиње претвара у прва насеља, потом у блоковске спаваонице. Тек у последњих петнаест минута вожње почињу међусобно да личе Рим из ваше чежње и оно што видите на улицама.

Мирис Ватиканске баште

Одсели смо у апартману наслоњеном на зидине Ватикана. Омиљени субјект свих српских кафанских теорија завере одмах иза мог јастука, а ја никако да осетим његову злоћудну моћ. Овде на брду миришу пињоли, а можда и либански кедар, кинески јасмин или канадски јавор. Ко зна када су засађени у Ватиканским баштама. Ведри сумрак куполу Базилике Светог Петра претвара у црну силуету.

Нисам сањао анђеле те ноћи, вероватно су умор и узбуђење првог сусрета са градом старим 3.000 година учинили своје. Сутрадан смо прошли поред неколико улаза у ватиканске музеје. Редови су били слични онима из Истанбула пред Аја Софијом. Изгледа да су и Источни и Западни Рим успешно преиначили хиљадугодишњу историју у туристички маркетинг.

На Петровом тргу смо неко време само гледали Базилику. Кажу да је црква настала на гробу апостола Петра. Он је, поставши Христов следбеник, добио арамејско име Кефа, што значи – камен. Грчки превод је – Петрос. Дакле, Петар је заиста био камен на којем ће хришћани подићи моћну цркву.

Први утисак је да је трг хармоничан и монументалан. Прочеље и чувени балкон са којег се папа обраћа граду и свету. Унаколо се чује на десетине језика. Део себе је у ово здање уградио и Микеланђело. После дугог нећкања пристао је да настави градњу цркве.

У једном сонету, јер Микелађело је био и песник, он као један од највећих уметника човечанства изражава сумњу у уметност, тражећи утеху у Христу:

ни једна четкица, ни једно длето не дају мир
души, Божијој љубави окренутој, љубави која,
хотећи да нас прими, на крсту шири руке

Ђорданова ломача

Однос креативних људи и цркве у Риму није баш увек био идиличан, каквим се чини када посматрамо таваницу Сикстинске капеле. На пример, на чувеном градском тргу који се зове Поље цвећа - Цампо де Фиори - било је место где су спаљивали људе. Ту је, кажу градске хронике, била цветна ливада, пре него што су направили коњску пијацу. Ни ње, наравно, више нема.

На тај трг у срцу Рима одлази се у шетњу, да се буде виђен и да се глувари – данашња омладина би рекла „блеји“ – у некој од баштица кафеа и ресторанчића. На центру трга је злослутна споменичка фигура са капуљачом. Филозоф Ђордано Бруно је на овом месту спаљен као јеретик 17. фебруара 1600. Бруно је већ седам година чамио у затвору у страшној папској тврђави лепог имена – Тврђава Светог Анђела – која је изграђена као маузолеј цара Хадријана. До ње преко Тибра води Мост Светог Анђела – и њега је подигао Хадријан пре скоро 19 векова.

Шта ли је мислио Ђордано Бруно када су га, онемоћалог, водили преко моста на стратиште? Кажу да му је на ломачи језик дословно био везан да се не би могао обратити окупљеној маси. Тек године двехиљадите папа Јован Павле 2. је довео у питање правичност пресуде.

Ла долче вита!

Сваки филмофил зна ту сцену: У Фонтану ди Треви улазе италијански глумац Марчело Мастројани и шведска глумица Анита Екберг. Слатки живот Федерика Фелинија је филм који је усмерио реке туриста према овом месту.

Само детаљно упућени у историју филма знају да је тог фебруара 1960. године Скандинавка без проблема закорачила у хладну воду, а да је Марчело Матројани од Федерика Фелинија измолио рибарске чизме и сако. Све остало је сада урбана легенда.

Фонтана је грађена дуго. Нестајало је папског новца, нацрти се нису слагали са жељама финансијера, реализација се није слагала са визијом уметника, архитекти и папе су умирали. То је трајало од 1640. до 1762. Али се граду Риму чекање исплатило.

Постоји легенда да ће онај ко баци новчић у Фонтану ди Треви опет доћи у Рим, ако баци два заљубиће се у Римљанку или Римљанина, а три новчића доводе до склапања брака. Сујеверје је уносан посао. Остало је забележено да је град годишње знао да извади и преко милион евра из воде.

Када је Марчело Мастројани децембра 1996. године умро, градска управа Рима је на Фонтану ди Треви поставила црне траке и искључила воду на сат времена.

А сада, ево, овде и нас. Има нас на хиљаде. Гурамо се за најбољу позицију за „селфи“. А мртви Марчело, Федерико и Анита се из неке друге димензије вечног „слатког живота“ чуде какву су лавину покренули.

Аванти пополо

Трг народа – Piazza del Popolo – је од давнина прво лице Рима за путнике који стижу са севера. На средини је египатски обелиск који је у славу Старог Рима цар Август донео у град десет година пре Христа. Био је постављен на највећој староримској арени – Циркусу максимусу – са пропашћу Рима оборен и заборављен. Папа Сикст 5. за којег српски извори тврде да је по оцу српског, а хрватски да је хрватског порекла, у 16. веку је обелиск поставио на данашње место.

Како год, када се степеницама од Трга попнете на брежуљак Пинћо, који се тако зове по староримској породици из 4. века, отвориће вам се један од најлепших погледа на Рим. Златни зраци залазећег сунца окупају и трг и парк и сплет римских улица и куполе римских цркава све до хоризонта.

Када се опет сиђе доле, у древни лавиринт, може да се крене било где, свуда миришу бели лук, маслиново уље, вранилова трава позната и као оригано.

Сувенири показују да је у Вечном граду вечан послови дух: на магнетима је средњовековни детектор лажи. То је лик са зидне чесме једне римске цркве у чија уста нарочито парови стављају шаке – кажу да лик хоће да уједе љубавне лажљивце. Одмах испод њега ред магнета са Давидовом мушкошћу у италијанским бојама. Па Колосеум. За сваког по нешто.

Скупоцене рушевине

Видљиви Рим у себи крије много слојева невидљивог. Ако сте се коначно обрели на барокном Тргу Навона, можете, а не морате знати да је у његовој основи стадион за такмичења у лакој атлетици, чије основе је по грчком узору ударио Цезар. Грчка реч „агон“ означава надметање. Латински је додао једно „е". Агоне је добио члан – онда је н'Агоне радом векова постао Навона. Не само места, већ и њихова имена имају у себи слојеве времена.

Трг је данашњи изглед добио у последњих неколико векова. Има чак три фонтане од којих је најзанимљивија она у подножју обелиска, настала средином 17. века. Она симболизује четири реке са четири тада позната континената – Дунав, Ганг, Нил и Рио де ла Плата.

Наравно, обишли смо и Пантеон и Колосеум и Форум. То су поносни остаци једног светског царства. Фасцинантна је мисао да бих ја, рођен у негдашњем Таурунуму, пре мање од 2.000 година живео у истој држави са људима на три континента – од Вавилона до Малаге, од Картагине до Келна. И да је центар те моћи био овде, где се види још само неколико потпорних стубова.

Али као што каже немачки историчар Теодор Момзен – рушевине ћуте. А на ту занемелост рушевина спушта се вавилонска пометња мрављег туристичког народа.

Рим то ћутање скупо наплаћује. Локали око Колосеума, али и у ширем центру, јесу италијански дизајниране машине за шишање оваца. Слично је у Паризу или Амстердаму. Упутно је пре пута сакупити квалитетне информације, да човек не би за мало дао пуно.

Партизани на римској мапи

Да споменем цркве у које сам улазио – Цркву Светог Климента у којој је сахрањен Ћирило, или барокну Цркву Исуса и Марије на једној од ретких улица које од античких времена нису мењале правац – Via del Corso.

И гастрономски храмови су вредни спомена – таверна у близини Колосеума и друга по имену Ромоло која се налази на западној страни Тибра, у кварту Трастевере (латински Transtibere). Пријао је и сладолед надомак синагоге. Или изврсна вина која су знатно скупља од још бољих сицилијанских вина.

Али ми је најтоплије око срца било на месту које сам пронашао у једној немачкој књижици. Упутили смо се метроом до станице Пирамиде. Изашли смо на Piazzale die Partigiani – код нас би га назвали Партизански трг. И овај део историје има своје место у граду.

Додуше, човек у Риму може да прошета и улицом Габријеле Д'Анунцио – а тај песник је нека врста нулте ћелије италијанског и европског фашизма. Мусолини је учио од њега и његове бруталне владавине у Ријеци. Али Дуче није писао лирске текстове који су ушли у све антологије италијанске лирике, попут песме Успомена:

Њене прве, малобројне речи падају
као црвене капи из ране,
која почиње да крвари.

Ако бих морао да бирам, мени би ипак био ближи „КУД Идијоти“, нарочито она тврда обрада Бела ћао.