Ковач који кује песме

Уз рала и плугове, од дванаесте када је написао прву, Бора свакодневно уз наковањ и чекић кује и стихове. Песме су нове, а радионица и материјали стари. Од отписаних шиваћих машина до трактора из околних села, све поправи и покрене. Уз бројне занате у рукама и идеја на претек –од хидрофора, кола, веш машине склопио је и песму и свог како каже шегрта сингерицу.

„Ова је моја машина стара, делови су купљени на отпаду за 2.000 пара, за њу нема ништа лоше да се каже она мени као колега у раду помаже“, каже Борисав Јовановић.

Помаже му и син Чеда. Није наследио песнички таленат, али је зато попут оца вешт у занату и иновацијама. Две године су кућу осветљавали ветрењачом, а земљу и канале копали својим рукотворинама.

„Точкови од комбајна, диференцијал од „мерцедеса 123“, мењач од „тамића“, мотор од трактора, ово је од банкине од пута, крила су од машине за веш, радио до пре годину и по дана, 12 хектара земље изорали сваке године“, испричао је Чедомир.

Надимак Крајпут Бора је наследио од деде, једини који је у време Турака имао кућу уз пут. Столарски посао научио је од оца, ковачки изучио, а све остало сам је деценијама откривао.

Важна је воља и труд, рад и ноћу и дању. Богатство му је каже у рукама, а у аманет ће оставити прву исковану потковицу и кљешта и више хиљада стихова. Покушао је каже да искује и лаж, али му не иде ни у послу ни у песми.

„Радим занат и од тога живим, то је мени живот и визија, у Свилеуву код ковача стигла и телевизија“, истиче Бора.