Неки желе да забележе и најтеже животне тренутке

Кристина Станисављевић је била обична девојка са обичном жељом да постане уметница. Сада је обична жена, са необичним занимањем.

„Сликам сахране и зову ме углавном људи који ме познају. Преко препоруке дођу до мене. Буквално хватам све тренутке. Све што се тог дана десило, јер мој посао је да тим људима пружим оно што они нису видели, да виде касније. Зато сам ја ту. Буквално гледам да ухватим све што се деси тог дана“, објашњава фотографкиња.

Кристина је из породице фотографа. Деда и отац рано су пробудили у њој љубав према фотографији па је од малена ишла са њима да фотографише различите догађаје, често и сахране. Каже да је понекад осуђују због онога што ради, али она у томе не види ништа лоше. Ако могу апаратом да забележим лепе ствари, могу и најтеже моменте, каже.

„Људи када сахрањују неког свог, они просто нису присутни због стреса и шока и онда воле да знају шта се тај дан десило. Јако им је битно ко је био, ко је где стајао и шта се уопште целог дана догађало. Не можете да будете тотално хладни када видите људе како плачу или када су неке сцене на гробљу, тако да ми се често деси да и сама заплачем“, додаје Кристина.

Некада је постојао обичај фотографисања овако тужних тренутака. Изгледа да се обичај поново враћа.

„Један пријатељ је просто дошао и желео, ако је то могуће, да се то овековечи или фотографијом или видео снимком. Више је била жеља његових родитеља него његова. Мислим да је желео родитељима да изађе у сусрет“, наводи Александар Васић.

Велики број људи жели да забележи последњи тренутак посвећен преминулом, слике свих оних који су дошли да му одају почаст, благослове или музику којом га испраћају. На тај начин желе да сачувају успомене на своје најмилије.