Неким Мачванима колебе и даље потребне кô 'леба

У атару између Клења и Совљака, колеба породице Коларић, одолева времену и изазовима савременог живота. Изграђена је 1928. године, има два одељења, помоћне објекте, музеј под ведрим небом и много успомена. 

Живорад и Милица у браку су скоро пола века. Обрађују 20 хектара земље и девет месеци годишње проведу у колеби која је пет километара удаљена од њихове породичне куће. Заједно дочекују и испраћају децу и унуке, а са гостима увек поделе све што имају.

„Када су Мачвани некада давно обрађивали земљу, било им је потребно склониште од невремена, кô 'леба, и тако је настала реч колеба. Одавде сам у школу пошао, много ми значи, не бих могао да замислим живот без колебе, више проводим времена код колебе него кући“, прича Живорад Коларић из Клења.

У једној колеби, пет генерација Коларића оставило је своје успомене. У њој нема воде и струје, само основне ствари потребне за живот и миран сан. Лампа и фењер саставни су део колебарења и дугих зимских ноћи.

„Све заједно са мојим мужем радим, у њиви, у шуми, све обављамо послове заједно. Уморимо се, дођемо до колебе, уз транзистор и кафу, одморим и освежим душу“, каже Милица Коларић.

Километар од породичне куће у Богатићу, 365 дана у години, колебари и Предраг Лоле Мартиновић. Екипа РТС-а затекла га је док је поправљао казан. Деценију и по радио је као аутолимар а онда је одлучио да се од природе не одваја.

„Доноси ми једну тишину, доноси ми моје размишљање, слушам моју сову горе где је липа, слушам моје птице, имам моје петлове, Перу, Ћиру, имам моје кучиће, радим оно што волим и што ми је драго. Испуњавам своје жеље“, објашњава Предраг Лоле Мартиновић из Богатића.

Рад и природа су најбољи лек, кажу мачвански колебари. Њихове капије су увек откључане и отворене за све добронамерне госте.