Кад андрагог седне за шиваћу машину

Kада крене на пут један је од ретких који нема проблем да се спакује. Једина дилема коју има је коју торбу да одабере. За три године, колико му је шивење торби посао, Миладин Ераковић направио их је више од сто. У посао је, каже, ушао сасвим случајно, желећи себи да сашије комад гардеробе.

„Почео сам да учим, нисам знао ништа, нисам знао ни да је укључим, а не да шијем. Kад сам је куповао, човек од кога сам је купио рекао je: 'Хајде пробај', ја сам кренуо ка машини и схватио да ја не знам ни да је укључим и онда ми је он показао. Рекао сам себи: 'Аха, добро, научићу код куће'“, сећа се Миладин.

Сасвим разумљиво, јер на Филозофском факултету, који је завршио, то се не учи. Kао андрагог након студија радио је у невладином сектору, а онда се сусрео са шиваћом машином.

Прву машину Миладин је купио пре пет година и тада је почео да шије из хобија. Две године касније када је видео како му добор иде, одлучио је да ће столица за машином да постане његово радно место.

Јутјуб му је био главни ментор. Ту је учио како да шије, али и налазио инпсирацију за моделе.

„Све што ја сад имам је кренуло ни из чега. Одвојио сам од свог тадашњег хонорара 5.000 динара и купио ту кућну машину и док сам вежбао ускакали су пријатељи са материјалом и они су покривали тај део. Од продаје сам улагао у даље ствари“, објашњава Ераковић.

„Ако ка нечему тежите, прва ствар је да нешто нећете знати ако то не пробате, а ако се деси да уживате и од тога направите посао па мислим да је то боље него џек пот“, каже Ераковић.

Иако задовољан постигнутим, у наредном периоду планира да прошири производњу. Једино што не планира да промени је бизнис модел по коjем, заједно са купцима, креира изглед торбе.