Дуборез – највећа љубав и терапија Николе Шупута

Да на дрвету настане двобој Марка Краљевића и Мусе Кесеџије, Николи је било потребно месец дана. То је тек један од његових радова, које је направио за 65 година колико се бави дуборезом. Броји само године, али не и радове.

„Отац је био столар, имао је радионицу и кад год нема њега у радионици, а ја одем у радионицу. Па сам правио разне предмете. Правио сам колица, од облица одрежем оне точкове и одем у поље, поведем и пса, закачим га за колица да вуче. Међутим, он неће, а ја се досетим и понесем и мачку. Пустим мачку, пас за мачком, а кола ми се распадну и опет поправљај“, прича пензионер и дуборезац Никола Шупут.

Од детињства до пензије дуборез је и био и остао његова највећа љубав. Сећа се да је од дрвета зарадио и за први џепарац.

„Прве паре које сам зарадио од ове столарије је било од мачева. То је било 50 динара тада. Дрвени мач, тада су били популарни француски витезови и филмови о њима, а ја сам радио дрвене мачеве за игру“, присећа се Никола.

Извештио се да направи кутије, лампе, сатове, чираке, скулптуре... и све њих поклања пријатељима и познаницима. У пензији има времена напретек, па не мери колико дуго резбари један предмет.

„Устајем у 6.00, попијем кафу, спремим се и дођем овде у радионицу, и онда радим и једва чекам да ми дође неко у посету. Кажу сметамо ти, мени је таман време да се одморим и идемо тамо у библиотеку, кафић тамо има, попијемо кафу, пиће, вратим се и радим до два-три сата", каже Никола и додаје да ради пуно радно време, некад чак и више.

Од радова који остају иза њега важније му је што овај занат-уметност има коме да пренесе. Свог оца као мајстора је превазишао давних дана, а срећан је јер од њега данас занат краду његови унучићи.