Стогодишњи ловац из Латвице

Можда га ноге не служе као некада, али Живан, ни на прагу сто прве године, од лова не одустаје. Вид га још служи, а рука је и даље довољно мирна да добро нанишани и устрели још који трофеј. Током богате ловачке каријере није баш увек имао срца да запуца, па чак ни када је због тога имао штете.

Живан Поповић, ловац из Латвице, каже да је једном приликом наишао на веверице када је од њих чувао орахе. „Држао сам пушку, чудио се и чекао шта ће да ураде. Али нисам пуцао на њих“, рекао је ловац.

Живан је, кажу колеге, увек био сналажљив ловац, а песма Кад сам био млађан ловац ја баш као да је писана по његовим доживљајима и трофејима.

Србо Ивковић, ловац из Ариља, уз осмех каже да има и око кућа да се лови, није сва дивљач на терену. Живан Поповић каже да се и то дешавало.

„Сваки ловац је специфичан, а Жиле је у праву када ово каже, има разних врста лова. Воли он да се нашали, са Жилетом је увек лепо дружење, увек има нешто ново да се сазна, има нешто и да се научи“, каже Драган Марковић, дописник часописа Ловац.

Сналажљивост је показао када је као младић успео да побегне из војне болнице и да кроз окупирану Србију препешачи од Скопља до Латвице. Био је мобилисан и у четнике, потом у партизане. А када је демобилисан, посветио се пољопривреди, у Латвици изградио кућу и стекао највећи животни капитал.

Живан Поповић каже да је имао седморо деце, али да је једно умрло, а тридесет четворо ћерки, синова, унука, праунука.

У свему треба бити умерен, каже Живан, који се труди да сваког дана бар нешто уради. Од лова не одустаје, каже, првенствено због дружења и ловачких прича, које су увек занимљиве.