Од лова не одустаје ни на прагу 101. године!

Можда га ноге не служе као некада, али Живан, ни на прагу 101. године од лова не одустаје. Вид га још служи, а рука је и даље довољно мирна да добро нанишани и стрели још који трофеј. Током богате ловачке каријере није баш увек имао срца да запуца, па чак ни кад је због тога имао штете.

„Отишао у орасе, да чувам орасе од јеверица. А наишле две јеверице и једно десет имало је оних малих јеверичића. Они су се упутили право мени и пошли су уза ме да иду. Ја сам држао пушку, па сам се чудио само шта ће они да ураде. И нисам пуцао на њих уопште“, прича времешни ловац из Латвице.

Живан Поповић је, кажу колеге, увек био сналажљив ловац, а песма Кад сам био млађан ловац ја, баш као да је писана по његовим доживљајима и трофејима.

Србо Ивковић, ловац из Ариља, каже да негде и око кућа може „лов да се улови“ док Живан уз осмех каже да се свашта дешавало док је био млад.

„Сваки је ловац специфичан, те и Жиле ово што каже има разних ловова. Воли он да се нашали, са Жилом је увек лепо дружење, увек има нешто ново да се сазна, има нешто и да се научи“, истакао је Драган Марковић, дописник часописа Ловац.

Сналажљивост је показао када је као младић успео да побегне из војне болнице и да кроз окупирану Србију препешачи од Скопља до Латвице. Био је мобилисан и у четнике, потом у партизане. А када је демобилисан посветио се пољопривреди, у Латвици изградио кућу и стекао највећи животни капитал.

„Седморо деце, имао сам, једно је умрло, а још шесторо је живо. А 34 њих има живих, које синова, ћерки, унука, праунука“, наводи Живан.

У свему треба бити умерен, каже Живан, који се труди да сваког дана бар нешто уради. Од лова не одустаје, каже, првенствено због дружења и ловачких прича, које су увек занимљиве.